Nemoć očiglednog

Gornji naslov pozajmljen je iz istoimene knjige Mirjane Miočinović, teatrologa i prevodioca, objavljene 1997. u izdanju Beogradskog kruga.

 

Mirjana Miočinović poznata je, između ostalog, kao jedini profesor Beogradskog univerziteta koja je 1991. podnela ostavku na mesto redovnog profesora Fakulteta dramskih umetnosti u znak protesta protiv rata ”suočena sa užasnim razaranjem zemlje” i ”divljačkim rušenjem najvrednijih  spomenika kulture…neizmernim ljudskim stradanjem …vođena dubokim osećanjem ogorčenosti i stida”.

 

U tom naslovu sadržana je jedna od suštinskih karakteristika ovog našeg podneblja i vremena u kojem živimo. Manje se veruje svojim očima, a više neistinitim i šupljim rečima koje dolaze od političara i od medija. Dobro se sećamo međunarodnih sankcija Srbiji kada su radnje bile prazne, prosečne penzije i plate nisu prelazile jednu marku, a na trgovima se u dugim redovima čekalo na veknu hleba, često uz tuču kada se delila ova namirnica. Istovremeno, na televizijskim ekranima prikazivane su tezge pune raznovrsne robe. Za mnoge to je bila stvarnost, a ne ono očevidno: beda i nestašice.

U nedavnim ratovima prilikom raspada Jugoslavije počinjeni su veliki zločini. Oni odgovorni po ”komandnoj odgovornosti” našli su se pred Međunarodnim sudom za ratne zločine u Hagu. Ali mnogi od počinilaca zločina ”na terenu” nisu suđeni. Beogradski tužilac za ratne zločine Bruno Vekarić izjavio je nedavno kako samo u Beogradu slobodno šeta oko tri stotine verovatnih ratnih zločinaca

 

Karadžićev senator Moma Kapor pisao je u to vreme kako će Srbija uskoro biti druga Švajcarska. Iako je bilo očigledno kako je Srbija od Švajcarske nedostižno daleko, mnogi su verovali Kaporu. Kao što su verovali Miloševiću ”da će svi Srbi živeti u jednoj državi” ili Šešelju da će srpske granice biti Karlovac, Virovitica, Karlobag. A svi oni malobrojni koji su dokazivali kako takvi planovi vode jedino krvoproliću, zločinima, proglašavani su za neprijatelje države i naroda. Tamo gde su mozgovi isprani, ono što je očigledno nije dokaz ni za šta.

 

Uopšte, ”nemoć očiglednog” , odbijanje da se sagleda pravo stanje stvari održava mentalno stanje masa zarobljenih u predrasudama, u nestvarnosti, ono stanje svesti čija su posledice opasne, a često i katastrofalne. Čitavo društvo živi u laži koja se prihvata kao istina. Sve to u glavama ljudi izaziva strašnu pometnju.

 

Prisećamo se jednog tipičnog slučaja, danas skoro zaboravljenog. Rezervista Miroslav Milenkovič, rođen pedeset prve, otac dvoje dece, pripadnik teritorijalne odbrane Srbije iz Gornjeg Milanovca, našao se u praznom prostoru između dva sveta kada je njegov major tražio da se opredeli – hoće li u stroj među ”izdajnike”, njegove drugove koji su odbili da se bore za Srbiju ”koja nije u ratu” ili među ”prave Srbe” u drugom stroju. Rastrzan između zdravog razuma i nemoći očiglednog, nekoliko puta je prelazio iz jednog u drugi stroj i u jednom trenutku zastao između dva stroja i ispalio sebi metak u glavu. To se dogodilo negde između Šida i Tovarnika 20. septembra 1991.

 

Kada se stvarnost okrene naopako, kada se laž proglasi za istinu, a ono što je očevidno prekriva plaštom propagande i manipulacija, tada se i svakodnevni život preobražava u neku vrstu simulacije života. A glavna poruka koja se emituje preko televizijskih ekrana, radio talasa, štampanih medija, iz političkog vrha jeste: Ne verujte svojim očima!

 

Na početku rata u Bosni javlja se telefonom iz Sarajeva prijatelj prijatelju u Beogradu. Paničnim glasom govori kako u svom dvorištu vidi srpske tenkove koji su svoje cevi okrenuli prema Sarajevu. Beogradski prijatelj mu odgovara da se smiri, da ne veruje bosanskoj propagandi!

Nemoć da se uspostavi vera u očigledno stvara velike političke i socijalne frustracije. O tu nemoć razbijaju se svi ozbiljni pokušaji da se ostvari diskontinuitet sa vremenima manipulacija i mistifikacija. A bez jasnog i odlučno uspostavljanja takvog diskontinuiteta svaki pokušaj promene društvene svesti i pokretanja neophodnih reformi uzaludan je

 

On iz Beograda više vidi i zna gledajući beogradski televizijski program nego ovaj u Sarajevu u čijem su dvorištu tenkovi. Ovo nije anegdota, to je istinita priča. Svoje oči i svoje uši većina građana zamenila je očima i ušima medija.

 

Nemoć da se prihvati očigledno može se uporediti sa određenom vrstom masovne hipnoze. A u hipnozi pojedinac gubi svoje mišljenje, njegovo mišljenje diktira hipnotizer.

 

U nedavnim ratovima prilikom raspada Jugoslavije počinjeni su veliki zločini. Oni odgovorni po ”komandnoj odgovornosti” našli su se pred Međunarodnim sudom za ratne zločine u Hagu. Ali mnogi od počinilaca zločina ”na terenu” nisu suđeni. Beogradski tužilac za ratne zločine Bruno Vekarić izjavio je nedavno kako samo u Beogradu slobodno šeta oko tri stotine verovatnih ratnih zločinaca.

 

Mogu se sresti na beogradskim ulicama, imaju svoja svakodnevna sastajališta u kafićima, kockarnicama, a i redovni su gosti na nekim od beogradskih televizija sa nacionalnom frekvencijom. Pričaju bez ustručavanja o svojim ”ratnim podvizima”, otkrivaju prljavu pozadinu ratnih dejstava. Predstavljeni su kao zaslužne patriote, pravi rodoljubi. Gotovo svi su regrutovani iz redova najokorelijih kriminalaca bivše Jugoslavije, saradnici državne bezbednosti u likvidacijama političkih protivnika. Ubijali su bez milosti, uzgred se bavili krađama i pljačkom, a potom se uključili u paravojne jedinice pod komandom JNA. Još im nije skinut sa glava oreol heroja.

 

Opet je prisutna ”nemoć očiglednog”. Umesto da država presudi kriminalcima i ratnim zločincima, oni uspostavljaju nekakvu paralelnu stvarnost u kojoj je sve postavljeno naglavačke.

 

Nemoć da se uspostavi vera u očigledno stvara velike političke i socijalne frustracije. O tu nemoć razbijaju se svi ozbiljni pokušaji da se ostvari diskontinuitet sa vremenima manipulacija i mistifikacija.

 

A bez jasnog i odlučno uspostavljanja takvog diskontinuiteta svaki pokušaj promene društvene svesti i pokretanja neophodnih reformi uzaludan je.

    •  Srbija se raspada
    •  Filozofija bede
    •  Tamni vilajet
    •  Oči straha
    •  Spasavanje Kapetana Dragana
    •  Patriotizam i siromaštvo
    •  Sretna nova!
    •  Dvadeset i jednu godinu posle
    •  Balkanska rapsodija
    •  Osveta loših đaka

> Svi tekstovi ovog autora