Vek Milene Dravić

Kako su se umnožavali novi TV kanali (od kojih mnogi hotimično hrle ka kanalizaciji), sve teže je naći nešto što fenomene kulture dotiče na suvisli način. Filmski kritičar i TV autor Nebojša Popović već petnaest godina stvara ciklus ‘‘Drugi vek“, u kojem se filmski stvaraoci predstavljaju u obliku tTV eseja iliti portreta. Najnoviji iz ovog niza, ‘‘Drugi vek: Milena Dravić“ (RTS 2, utorak 13.jan. 20,30-21,13 č.) zaokružio je ono što je početo 7 dana ranije.

 

Najznačajnija glumica jugoslovenskog i srpskog filma (najčešće je to nerazdvojivo), Milena Dravić je predstavljena izborom najlepših odlomaka iz opusa nastalog u poslednjih 50-ak godina, uz njen diskretan komentar, decentan i civiliizovan (sve ređe osobine u javnim glasilima), ali i uz pametna i dobro postavljena Popovićeva pitanja. Igrajući od 1959. ključne uloge u filmovima naših najznačajnijih autora (D. Makavejev, P. Đorđević, M. Radivojević, S. Karanović, G. Marković, Z. Berković, K. Papić, da pomenem samo neke), Milena je pokazala impresivan raspon od komičkih do dramskih likova uvek izvanredne upečatljivosti.

Igrajući od 1959. ključne uloge u filmovima naših najznačajnijih autora (…), Milena je pokazala impresivan raspon od komičkih do dramskih likova uvek izvanredne upečatljivosti. U evropskim okvirima teško je naći glumicu koja je svoju harizmu dokazivala i u najtežim produkcijskim uslovima. Ako bismo samo izdvojili njen vrhunski doprinos u ‘‘Čovek nije tica“, ‘‘WR Misterije organizma“ (Makavejev) i ‘‘Jutro“ (Đorđević), to bi već bilo dovoljno za ono što se u istoriji roka zove – Hol večnosti

 

U evropskim okvirima teško je naći glumicu koja je svoju harizmu dokazivala i u najtežim produkcijskim uslovima. Ako bismo samo izdvojili njen vrhunski doprinos u ‘‘Čovek nije tica“, ‘‘WR Misterije organizma“ (Makavejev) i ‘‘Jutro“ (Đorđević), to bi već bilo dovoljno za ono što se u istoriji roka zove – Hol večnosti. Nebojša Popović je prikazao Milenin šarm i neposrednost ostavljajući filmskim sladokuscima da provere šta vredi u našem filmu danas, juče, sutra.

 

Kao što ste već primetili, ovde je u zamahu obuhvaćen samo jedan krak Milenine glumačke meštrije, dok je po strani ostavljen onaj, ne manje važan, koji se odvijao na pozorišnim scenama tokom svih ovih godina, ponajviše u matičnom Ateljeu 2l2, ali i na drugim scenskim prostorima, u rasponu od Beogradskog dramskog pozorišta (sa i dalje velikim hitom ‘‘Harold i Mod“), do stalnog gostovanja u Budva Teatru. Da ne pominjemo vrhunske trenutke na televiziji, od prekretničkog TV kabarea ‘‘Obraz uz obraz“ sve do nastavka dramske TV serije ‘‘Jagodići“.

 

Ali filmska karijera Milene Dravić, sa značajnom međunarodnom recepcijom, paradigmatična je za buđenje i uspon novog jugoslovenskog filma s početka šezdesetih prošlog stoleća. Kao što se i nekim drugim glumicama događalo, ne samo našim na ovim prostorima, već širom Evrope, da ne idemo šire i dalje, ovu devojku koja je pohađala baletsku školu u rodnom gradu neko je snimio za neki magazin, oštro filmsko oko Františeka Čapa je izdvojilo ovaj plavi čuperak i tako je usledio filmski debi u omladinskoj komediji ‘‘Vrata ostaju otvorena“.

 

Vrata su se naglo odista otvorila, Milena je igrala u još nekim filmovima, a u neodoljivoj komediji s temom omladinskih radnih akcija ‘‘Prekobrojna“ (režija kultnog reditelja Branka Bauera, 1962.) za ulogu probojne seoske devojke osvojila je najviše priznanje našeg filma – Zlatnu arenu za najbolje glumačko ostvarenje na Pulskom festivalu.

U filmu ‘‘Rondo“, remek-delu Zvonimira Berkovića, koji pleni gotovo muzičko fakturom i neverovatnom usklađenošću samo tri filmska lika, sa minimalnom upotrebom teksta i sjajnim sugestijama u smeru menage a trois, Milena Dravić uz Relju Bašića i Stevu Žigona ostvaruje vrhunski sklad kakav se retko viđa u evropskom filmu (najpre francuskom novom talasu) tih godina. Iste godine Milena u filmu Dušana Makavejeva ‘‘Čovek nije tica“ donosi ulogu iz potpuno različitog registra

 

Kad smo stigli do nagrada, bilo ih je na pretek, među njima i kanska nagrada za najbolju drugu žensku ulogu u Paskaljevićevom ‘‘Specijalnom tretmanu“ 1980. Četrnaest godina kasnije usledila je nagrada ‘‘Pavle Vuisić“ za vrhunski doprinos domaćem filmu, koja je podrazumevala i posebnu monografiju iz pera Ranka Munitića. Po podacima internet portala IMDB Milena Dravić je do danas zabeležila 157 projekata, a u ovoj brojci zastupljeni su i TV serije i TV drame.

 

Sudeći po ovom podatku, neko sa strane, nedovoljno upućen u naše prilike i neprekidne nevolje zbog uplitanja ideologije na najnižem nivou, mogao bi da pomisli da je karijera ove glumice išla glatko i bezbolno.

 

Na žalost, Milena Dravić (5 okt.1940.) sa ranim blistavim ulaskom u pozne pedesete prošlog veka desetak godina kasnije, nakon surovog obračuna sa takozvanim crnim talasom u jugoslovenskom filmu, mogla je da oseti kako se dobre ponude za nove uloge vidno proređuju. Pogledajmo samo nekoliko njenih dometa iz šezdesetih.

 

U 1962. Milena igra u ‘‘Kozari“ Veljka Bulajića, populističkoj ratnoj epopeji koja je imala ogromnu posetu širom zemlje. Njena Milja, devojka iz progonjenog naroda, skladno se uklapa u opšti melodramsko patriotski koncept filma.

 

Ali, iste godine u ‘‘Prekobrojnoj“ velikog majstora Branka Bauera Milena Dravić sa neverovatnom lakoćom, humorom i šarmom ostvaruje ulogu seoske devojke koja se gorštačkom upornošću probija do časti da učestvuje na omladinskoj radnoj akciji, ali uzgred, ima mnogo nevolja da se odupre navalentnom mladiću Mikajlu (Ljubiša Samardžić). Film je stekao ogromnu popularnost uvodeći veliki tandem glumačkih mladih snaga u samu orbitu našeg filma.

U godini kad se već zahuktala atmosfera ideološke hajke na autore novog jugoslovenskog talasa Milena Dravić u filmu Dušana Makavejeva ‘‘WR – Misterije organizma“, jednom od najvažnijih dela evropskog modernizma, sudeluje u nadrealnoj i anarhično nesputanoj igrariji, uz Jagodu Kaloper, Ivicu Vidovića i Zorana Radmilovića. Film nikad nije ušao u zvaničnu distribuciju, ali je godinama bio na stalnom repertoaru londonskog kina ‘‘Academy 1 and 2“…

 

Pogledajmo dva izvrsna filma iz 1965. U filmu ‘‘Rondo“, remek-delu Zvonimira Berkovića, koji pleni gotovo muzičko fakturom i neverovatnom usklađenošću samo tri filmska lika, sa minimalnom upotrebom teksta i sjajnim sugestijama u smeru menage a trois, Milena Dravić uz Relju Bašića i Stevu Žigona ostvaruje vrhunski sklad kakav se retko viđa u evropskom filmju (najpre francuskom novom talasu) tih godina.

 

Iste godine Milena u filmu Dušana Makavejeva ‘‘Čovek nije tica“ donosi ulogu iz potpuno različitog registra. Mlada žena, već obećana, ne odoleva šarmu neodoljivog kamiondžije (sjajni Boris Dvornik). Film neverovane otvorenosti prema životu i autentične čulnosti nagovestio je žestok i ujedno nežan pristup svakodnevici, neulepšanoj i bez poštovanja tadašnjih tabua (poput uterivanja premorene radničke klase da posle napornog rudarskog rada ‘‘uživa“ u čarima Beethovenove simfonije).

 

Samo dve godine kasnije Milena Dravić igra u dva izrazita autorska filma, potpuno različita i tematski i po poetičkom pristupu. U filmu ‘‘Hasanaginica“ reditelja Miće Popovića, delu neobične pikturalnosti i mračnih sugestija, nastalom po motivima čuvene narodne balade (omiljeno štivo braće Grim i J. W. Goethea), Milena igra naslovnu junakinju držeći se one tajne koja i dan-danas ostaje neodgonetnuta u tumačenju balade. Film je delovao zbog toga prilično hermetično, što nimalo ne začuđuje.

 

Ali, u potpuno različitom poetskom ključu i sa ogromnom inovativnošću u pristupu temi osvajanja slobode, izvrsno ‘‘Jutro“ Puriše Đorđevića, najbolji film ovog harizmatičnog autora, opisuje završne dane oslobađanja srpske varošice i dolazak oslobodilaca koji u pobedničkom žaru kreću da se obračunavaju (puškom uza zid) sa predstavnicima buržoaske klase i saradnicima okupatora.

U novijim godinama do dana današnjeg Milena Dravić je imala svoje blistave trenutke, ali i tragičan prekid od nekoliko godina, u vreme vladavine ludačkog režima SM, jer je Milena, kao i bezmalo celokupni pozorišno-filmski esnaf, bučno i organizovano protestovala braneći najpre svoje unutrašnje etičko biće. To je posebno državna TV na svoj slugeranjski način uvažila. Ali, Milena Dravić je istrajala, evo je na nekoliko razboja, sada joj više niko ne može ništa. Sem sudbine

 

Mlada devojka Slobodanka, sa nekim senkama u životu pod okupacijom, dopada se šarmantnom oslobodiocu (ponovo Ljubiša samardžić), ali on mora da izvrši krvavi posao (istina ne svojom rukom). Završna scena sa Slobodankom koja hrli ka kameri u euforičnom raspoloženju ne sanjajući da će je egzekutor sa nacističkim šlemom sačekati i izrešetati, jedna je od najlepših i najpotresnijih u evropskom filmu te decenije.

 

U godini kad se već zahuktala atmosfera ideološke hajke na autore novog jugoslovenskog talasa Milena Dravić u filmu Dušana Makavejeva ‘‘WR – Misterije organizma“, jednom od najvažnijih dela evropskog modernizma, sudeluje u nadrealnoj i anarhično nesputanoj igrariji, uz Jagodu Kaloper, Ivicu Vidovića i Zorana Radmilovića.

 

Film nikad nije ušao u zvaničnu distribuciju, ali je godinama bio na stalnom repertoaru londonskog kina ‘‘Academy 1 and 2“ (novosadski koproducent Neoplanta je neobjašnjivo pribirala tantijeme, dok je Makavejev sa Sašom Petrovićem i Želimirom Žilnikom prebivao na Zapadu, posle jasnih signala da će biti pohapšeni sa zlokobnim inkriminacijama).

 

Kad se sagleda raspon, ne samo vrednosni već i žanrovski, glumačkih ostvarenja Milene Dravić u ovoj deceniji, jasno je da je u evropskom filmu tih godina malo koja glumica, sem možda Jeanne Moreau, mogla da joj stane uz bok. Danima sam se premišljao da li sam u pravu kad je reč o ovom sudu.

 

U novijim godinama do dana današnjeg Milena Dravić je imala svoje blistave trenutke, ali i tragičan prekid od nekoliko godina, u vreme vladavine ludačkog režima SM, jer je Milena, kao i bezmalo celokupni pozorišno-filmski esnaf, bučno i organizovano protestovala braneći najpre svoje unutrašnje etičko biće. To je posebno državna TV na svoj slugeranjski način uvažila. Ali, Milena Dravić je istrajala, evo je na nekoliko razboja, sada joj više niko ne može ništa. Sem sudbine.

    •  Kao hodač po žici u cirkusu
    •  Potemkinova unučad
    •  Fest, bez padanja u nesvest
    •  Opelo multikulturalnosti
    •  Eros i muka čitanja
    •  Corax nesalomivi
    •  Sto godina izdaje
    •  Decenije nesanice
    •  Wagner u CineplexX-u
    •  Tačno, nebitno, skandal

> Svi tekstovi ovog autora