U Domovini levaka imamo, ali levičara nemamo

Negde piše da je Biblija radničke klase čuveni ”Kapital”, sociološko, ekonomsko i istorijsko delo koje je Karl Marks pisao više decenija i u kojem tvrdi da ekonomski sistem zasnovan na profitu ne može da bude održiv.

Kada bismo opis dela sveli na rečenicu ona bi bila na tragu citata da se radi o gotskom romanu ”u kome glavni likovi robuju monstrumu kojeg su sami stvorili i koji ih guta”.

Iako se nama čini da je to danas nemoguće, barem u našem belom svetu stare i uljuljkane Evrope, ipak je u ”Kapitalu” navedeno i da je nekadašnji rad dece mlađe od devet godina zabranjen tek 1833. godine, kada je i rad dece od devet do 13 godina ograničen na osam sati, a one od 13 do 18 godina na 12 sati dnevno.

Naravno, ne mislimo, ali smo negde čuli da deca i danas bivaju eksploatisana za kopanje, rudarenje, prostituciju i robovlasničko nadničenje po ”zemljama trećeg sveta”.

Uz naknadno prdenje, usled veće količine pasulja, nije nebitno podsetiti se zašto (ne) slavimo 1. maj kao Međunarodni praznik rada u zemlji koja ima sve manje radnika, ali zato ima sve više penzionera, branitelja, apartmana i onih koji prekarno rade bez da imaju čuvenu zdravstvenu knjižicu o kojoj peva srpska predstavnica na Evroviziji.

O pravu na dentalnu zaštitu da i ne govorimo. Dobro, to je i posledica jer zube peremo na preskoke, a zubara se plašimo kao neki pomena uvek aktuelne UDBE.

Praznik rada ustanovljen je u Parizu 1889. godine. Možda Francuzi odatle vuku genetiku za sindikalnim nemirima i ekstremnim pokazivanjem nezadovoljstva paljenjem svega materijalnog, naravno tuđe imovine.

Ustanovljenju Praznika rada prethodio je Čikago, tri godine ranije, kada je oko 40.000 radnika protestvovalo tražeći legendarne osmice što je rezultiralo ubistvima od strane policije i velikim brojem povređenih i uhapšenih.

One čuvene tri osmice 1817. godine prvi je formulisao velški socijalist Robert Oven sa sloganom ”osam sati rada, osam sati rekreacije i osam sati odmora”. Nažalost, ovaj zahtev, da se rinta osam sati dnevno biće ostvaren tek nakon sto godina, posle Prvog svetskog rata, a nekima nikad.

Da se stvari ne podrazumevaju, posebno nekakva identifikacija i empatija bogatih sa onima suprotnih od njih, sve bi trebalo prikazati kroz kontekst da se politička i ekonomska prava ne dodeljuju (neki povlašćeni ih nasleđuju) već se za njih treba izboriti u masovnoj borbi neprivilegovanih kroz sindikalno udruživanje.

Analogija je slična i za bitke za opšte pravo glasa, koje su žene u Jugoslaviji dobile 1945. godine u onoj ”tamnici naroda”.

Verski lideri nas upozoravaju, nije da samo govore o sodomiji homoseksualnosti i izazivanju griže savesti kod žena koje žele da imaju legalan prekid trudnoće, kako živimo u vremenima individualizma koje je samoživo dalo prednost ”meni” i ”mojim” pravima bez humanog pristupa kolektivnom.

Da je to tako dovoljno je da izađete na javnu površinu, nekakav stambeni blok, gde se svi odriču odgovornosti za izgled okruženja u kojem žive (u Hrvatskoj – kvarta, u Srbiji – kraja).

U našoj Domovini, onoj koja se gnuša svega što počinje na ”s” (socijalizam i Srbi), postoji večiti antagonizam jesmo li u kapitalističkom uređenju, gde rmbamo od devet do 17, uništavajući bilo kakvu mogućnost za humano postojanje, ili smo i dalje u uranilovki koja se vezuje za neradnike na šalterima, lupanje ukinutih pečata i čekanje vozova koji kasne – ako se uopšte i pojave.

Ono šta danas fali, u organizaciji sindikalnih pokreta, jeste ideja koja aktivira, mobiliše, ljude u borbi za nadu u bolje sutra. Ono čuveno ”svetlo na kraju tunela”.

Danas imamo raširenu neravnopravnost, nesigurnost radnog mesta koja se ogleda u ugovorima na određeno uz stalne pratioce loših uslova za rad, nikakvu zakonsku zaštitu, neplaćeni prekovremeni rad uz zakonodavca (gazdu) koji je gospodar naših života i prisilne smrti.

Da je to tako pokazuje i istraživanje da mnoge radnike jedna neisplaćena plata deli od totalnog siromaštva.

U godišnjem izvješću o radu pučke pravobraniteljice za 2021. godinu navodi se nedovoljna zaštita prava radnika, kroz Zakon o radu (čuveni ZOR), uz svu prateću patologiju odsustva socijalne pravde.

Posebno se ističe nedostatak radne snage i zapošljavanje osoba iz drugih zemalja koji ne govore hrvatski jezik i ne znaju zakonodavni okvir što je rezultiralo da nisu znali kome da se obrate radi pravne pomoći i zaštite.

U izvješću se pominju i oni silni biciklisti, ako bismo vršili objektivizaciju lepi i mladi ljudi, koji savijaju grbinu zbog naših prohteva za masnom hranom koja nas ubija na rate, a sve usled rasta digitalizacije i besnoće društva.

Ovakvih radnika koji su zapeli u nekom digitalno-nomadskom, bez osiguranja, radu, procenjuje se, je od 30.000 do 40.000. Radnici privatnog sektora najviše su se žalili na rad ”na crno”, isplatu dela plate ”na ruke” te odsustvo obaveze da se radnicima daju platne liste.

I, jeste svarili nesvarljivi pasulj? Da bi se sve ovo prepoznalo, unapredilo ili pokrenulo, potrebno je gledati i ugao koji danas biva važniji od sadržaja – komunikaciju.

Sindikalni predstavnici danas nisu ono šta su nekad bili, a ni rad i poimanje rada nije isto kao što je nekad bilo. Ono čega definitivno fali jeste veća prisutnost sindikalnih organizacija među preostalim radnicima, osnaživanje radnika kao nositelja sindikalnih aktivnosti uz transparentnije i jasnije komuniciranje sa (budućim posebno) članovima.

Na kraju, Marksove ideje aktuelne su i danas, ali pod uslovom da ne vršimo zloupotrebu zarad dogmatskih interesa. Misli se na političku manipulaciju koja i dalje opstaje u zemljama gde Sunce izlazi.

Takvom pristupu razmišljanja, bez aktivnog i življenja, skloni su oni koji misle da se ništa nije suštinski promenilo u odnosima proizvodnje i kapitala i vezuje se za mislioce levog spektra.

Sreća ili nesreća, takvih u Domovini više ni nema. Levaka imamo, ali levičara nemamo.

 

UKOLIKO VAM SE TEKST DOPADA I VOLITE NEZAVISNO I KVALITETNO NOVINARSTVO, VI MOŽETE PODRŽATI AUTOGRAF PA I NAJMANJOM MOGUĆOM UPLATOM NA NAŠ RAČUN ILI PREKO PAYPAL-A. HVALA! ZA VIŠE INFORMACIJA I PRECIZNE UPUTE KLIKNITE OVDJE.

    •  Pravo na zdravlje boje lavande
    •  Stranka od 14 mandata odvodi Hrvatsku tamo gde ne želi biti
    •  Zagreb Pride se pretvorio u propagandnu flajšmašinu
    •  Glasajte za one koji poštuju ustavne vrednosti Domovine
    •  Srbi, rodne ideologije, gejevi i odnedavno migranti – stop!
    •  Hrvatska treba Srbe
    •  Predsednik (Treće) Republike opasnih namera!
    •  Živeti u urbanim celinama je najobičnija patnja i mazohizam
    •  Šta si mu rekla pa da te je udario?
    •  Zašto smo se, mi građani SFRJ, rastali u krvoproliću

> Svi tekstovi ovog autora