Tabu pristup mentalnom stanju društva dovodi do tragedija

Sećate se bivše gospođe ministarke Nade Murganić, horoskopskog jarca? Ostala je upamćena po izjavi o dinamici šamaranja, pesničarenja i verbalnog utucavanja u porodicama, ali i po tome da joj je Ustavni sud preinačio tumačenje Zakona o udomiteljstvu, jer s namerom nije prepoznala životne partnere u postupku udomljavanja.

Sa setom, pored svega ovoga, možemo da kažemo kako je gospođa ministarka barem, formalno, imala Ministarstvo demografije, obitelji, mladih i socijalne politike.

U vremenima olabavljenih mera Stožera, kako bismo namamili pola napaćene Evrope na naš papreni Jadran, te stalnog vrtenja da nas je sve manje (popis stanovništva će nam biti samo potvrda toga), mi smo, genijalnom odlukom, Ministarstvu rada i mirovinskog sustava dodali i bavljenje s obitelji i socijalnom politikom. U svom tom nesrazmeru, da tu niko nikoga, ničime, a i zašto bi, izgleda da se više bavimo penzijama, a najmanje onima koji su u naponu snage – mladima i porodicama u fertilnom periodu.

Naciju koja je iznova u emocionalnom raskoraku, između stradavanja i žalovanja (18. novembra) i oslobađanja i pobede (5. avgusta), potresla je vest kako se desio nezabeleženi slučaj ubistva dece, od strane roditelja, oca.

Neki roditelji, koji imaju dete koje pati, sa određenim zdravstvenim stanjima čiji je uzrok hronična patnja ili aktivna patnja u terminalnoj fazi, spremni su da takvo stanje okončaju

Takav vid zločina, često, pripisivali smo samo majkama pa su one, nanovo, sa nekakvim izrazom etiketirane kao čedomorke (usko terminološki, vezane za čin usmrćivanja novorođenčeta s predumišljajem). No ovde je u pitanju otac i radilo se o blizancima, devojčici i dečaku od sedam i sinu od četiri godine.

Dok se svi zgražavamo, cokćemo, donosimo neosnovane, nepotpune i ostrašćene zaključke, uz, bez pardona, pozivanje na kastraciju, vešanje i razapinjanje sa zarđalim ekserima (sa sve punim imenom i prezimenom na profilima društvenih mreža), stručnjaci za mentalno zdravlje, to su oni od kojih bežimo ko đavo od krsta pa nam se ispod radara i dešavaju ovakve stvari, objašnjavaju nam, na deo i kašičicu, šta bi to potencijalno bilo i šta to sve znači.

Ubistvo vlastite dece ili filicid smatra se najgorim, ali i najtužnijim zločinom koji neko može da napravi, jer je usmeren protiv sopstvene (rođene) dece. Iako je pomenuto čedomorstvo najviše nakalemljeno na majke, ubistvo dece (filicid) jednako se vezuje za oba roditelja, te nema jedinstvenog pravila koji su tačno motivi ili, zvuči nakazno, metodi izvršenja ovakvih zločina.

Da bismo bolje razumeli, ono šta odbijamo da pokušamo da sagledamo, te uz psovanje roda i poroda ne želimo ni da čujemo, ustanovljeno je da postoji više (zabeleženih) motiva, onoga što nekoga nagna da napravi najveći tabu.

Možda deo odgovora, negacija dobijanja informacija na ovu temu, leži u činjenici da smo skloni i manipulacijama u partnerskim odnosima, ali i tome da retko posećujemo one iste stručnjake za mentalno zdravlje.

Prvo, iako ne u nekom rangiranju, filicid se odnosi na to da je osoba (iako smo mi takve već proglasili monstrumima) s mentalnim poremećajima realnosti, ali i s potencijalnom mentalnom bolesti. Kao nekakav primer psihoze, slikovito, uzima se halucinacija ili zabluda u kojoj se neko, čitaj dete, zamenjuje za mogućeg neprijatelja, ubicu, vanzemaljca ili, u našem (vrlo raširenom) verovanju, demona.

Dok smo u našem ataru (verovanje u demone), mnogi naši rodoljupci smatraju da je abortus neka vrsta ”ubistva” nerođene dece koja je posledica i nemogućnosti brige ili situacije nošenja sa neželjenim detetom (zatečenom situacijom). Ako je dete rođeno, posebna vrsta filicida nastaje kada su motivi roditelja usmereni da neko, ili oboje, nije želelo to (svoje) dete.

Poznato je, i pre ovog termina ”otuđujući roditelj”, da mnogi partneri žele da napakoste drugom partneru koristeći rođenu decu kao instrument mučenja i osvete (ovo je zaista, u nekakvim ”kamilica” oblicima, vrlo prisutno u mnogim partnerskim odnosima prilikom razvoda). U slučajevima izuzetne patologije, o tome mogu samo lekari specijalisti da svedoče, ovakva ”osveta” partneru naziva se utilitarni filicid.

Ubistvo vlastite dece ili filicid smatra se najgorim, ali i najtužnijim zločinom koji neko može da napravi, jer je usmeren protiv sopstvene (rođene) dece. Iako je pomenuto čedomorstvo najviše nakalemljeno na majke, ubistvo dece (filicid) jednako se vezuje za oba roditelja, te nema jedinstvenog pravila koji su tačno motivi ili, zvuči nakazno, metodi izvršenja ovakvih zločina

Ako još pobrojimo ”slučajni filicid”, kao posledicu nasilja u porodici ili kao posledicu kažnjavanja drugog roditelja maltretiranjem i iživljavanjem nad sopstvenim detetom (slučajno mu rascopali glavu ili ga zatuče do smrti), postoji i onaj koji se vezuje za altruistički ili humani pristup odnosa prema sopstvenoj deci uz pominjanje njihove blagodeti.

Naime, neki roditelji, koji imaju dete koje pati, sa određenim zdravstvenim stanjima čiji je uzrok hronična patnja ili aktivna patnja u terminalnoj fazi, spremni su da takvo stanje okončaju.

Ukratko, u pitanju je izazivanje smrti radi izbegavanja patnje. Posebna podgrupa, ”altruističkog filicida”, postoji i situacija kada roditelj želi da izvrši samoubistvo te pre toga usmrti sopstvenu decu jer misli da deca neće moći da žive bez njega ili nje, odnosno da bi bilo nepravedno da ih napuste i tada im radije oduzmu živote.

Ako zaobiđemo konkretan događaj, o kome su pisali i tranžirali svi mediji, Domovina nam ima problem.

Vratimo se na početak, onome da formalno nismo dorasli brizi o osnovnoj jedinici (ćeliji) svakog društva – porodici. Imamo li dovoljno političke volje, građanskog neposluha i želje da se bavimo mentalnim stanjem napaćene nacije ili ćemo da sačekamo da neki novi naslovi (izuzetno neprimerenog sadržaja, koji ruše dostojanstvo živih i mrtvih) ponovo budu aktuelni, za klik gore.

Hoćemo li posle ovakve tragedije i dalje aktivno da okrećemo glavu od nagomilanih problema koji nas okružuju ili ćemo da se uhvatimo u koštac sa nacijom koja kuburi sa PTSP-om, koji se, dokazano, transgeneracijski i brže od bolesti COVID-19 prenosi i vreba u svakome od nas. Jer, da budemo načisto, sve smo stariji, ostrašćeniji i sa izneverenim očekivanjima.

Važno je ponavljati da mentalno zdravlje ne sme da bude nepoverljiva tema i da je jednako važno kao i ono fizičko. No tabu pristup prema mentalnom stanju (zdravlju) slika i prilika je licemernog društva koje, iznova, pronalazi načine da stigmatizuje te se posle iščuđava(mo) kako je neko učinio štetu sebi ili drugima.

 

UKOLIKO VAM SE TEKST DOPADA I VOLITE NEZAVISNO I KVALITETNO NOVINARSTVO, VI MOŽETE PODRŽATI AUTOGRAF PA I NAJMANJOM MOGUĆOM UPLATOM NA NAŠ RAČUN ILI PREKO PAYPAL-A. HVALA! ZA VIŠE INFORMACIJA I PRECIZNE UPUTE KLIKNITE OVDJE.

    •  Pravo na zdravlje boje lavande
    •  Stranka od 14 mandata odvodi Hrvatsku tamo gde ne želi biti
    •  Zagreb Pride se pretvorio u propagandnu flajšmašinu
    •  Glasajte za one koji poštuju ustavne vrednosti Domovine
    •  Srbi, rodne ideologije, gejevi i odnedavno migranti – stop!
    •  Hrvatska treba Srbe
    •  Predsednik (Treće) Republike opasnih namera!
    •  Živeti u urbanim celinama je najobičnija patnja i mazohizam
    •  Šta si mu rekla pa da te je udario?
    •  Zašto smo se, mi građani SFRJ, rastali u krvoproliću

> Svi tekstovi ovog autora