Struške večeri poezije

Tačno pre pola stoleća, u ove upaljene julske dane, bio sam na Struškim večerima poezije koje su se tradicionalno održavale na Ohridskom jezeru. U to vreme to je bila najpoznatija, neko će reći najizvikanija pesnička manifestacija te vrste; makedonsko udruženje pisaca (veoma brojno, kao i ova današnja na širokom balkanskom prostoru), uz izdašnu materijalnu potporu sa državnog vrha, priređivalo je ovaj pesnički festival.

 

Tamo su dolazili najpoznatiji pisci iz svih ex-jugoslovenskih centara, mediji su izdašno pokrivali ”Večeri”, bila je to potvrda zvanične kulturne politike, sve uz pompezne samohvale, jer takvih grandioznih okupljanja (prema zvaničnim najavama) niko nije imao. Kao ni samoupravljanje, bratstvo-jedinstvo i sve one praznjikave floskule koje su zamagljivale stvarne nevolje zemlje na razmeđi Istoka i Zapada.

Zapamtio sam šarm i inteligenciju vrsnog pesnika i esejiste Vlade Gotovca, diskretnu misaonost Maka Dizdara i Stevana Raičkovića, Brane Petrovića i najboljeg makedonskog pesnika (pa i šire) Bogomila Đuzela, gosta iz Rumunije izvanrednog Nikitu Staneskua (koji je neprekidno sa Gotovcem izmenjivao pesničke maksime mimo opšte opuštenosti), svađalicu Oskara Daviča koji nije mogao da se pomiri s činjenicom da on ne ”jaše na čelu kolone”

 

Tog leta, sa prvim profesionalnim obavezama u velikom saveznom listu Mladost, iskoristio sam zvaničan poziv, dobio dnevnice o kojima danas u medijima može samo da se sanja, otišao u Ohrid, pet dana sam se kupao i družio sa najboljim piscima. Zapamtio sam šarm i inteligenciju vrsnog pesnika i esejiste Vlade Gotovca, diskretnu misaonost Maka Dizdara i Stevana Raičkovića, Brane Petrovića i najboljeg makedonskog pesnika (pa i šire) Bogomila Đuzela, gosta iz Rumunije izvanrednog Nikitu Staneskua (koji je neprekidno sa Gotovcem izmenjivao pesničke maksime mimo opšte opuštenosti), svađalicu Oskara Daviča koji nije mogao da se pomiri s činjenicom da on ne ”jaše na čelu kolone”.

 

Zašto se prisećam svega ovoga? Zato što su tokom dana gosti i pesnici izdašno koristili srdačno gostoprimstvo domaćina (sjajna nacionalna kuhinja i vina, o kojima će kasnije Igor Mandić napisati veliku eklogu u svojoj hedonističkoj knjizi). A kad bi palo veče, polovina gostiju se ne bi pojavila gde je zvanično trebalo. Inscenacija pesničkih programa bila je megalomanski groteskna: na jednoj obali Drima bili su pesnici sa lošim ozvučenjem, a na drugoj – domaća publika koja niti je mogla šta da razume, niti je imala ikakva interesovanja za poeziju. Baš kao danas.

 

Nikad više nisam otišao na Ohrid ovim povodom (tamo sam nekoliko puta privatno letovao, uvek sa najboljim utiscima), izmakla mi je dalja sudbina ovog pesničkog festivala. Ali, danas, po uhodanoj navici i tradiciji, kako je utihnula najveća opasnost od poplava (povodnja) širom zemlje niču pesnička i spisateljska okupljanja, neka od njih su međunarodna, jer, ako neko dođe iz Zagreba ili Crne Gore, to je već međunarodno, zar ne!

 

Niko ne zna broja pesničkim i spisateljskim festivalima, nedeljama, danima sa zvučnim najavama. Po podacima iz Ministarstva za kulturu, jer svi oni konkurišu na kulturnim fondovima, ima ih više od stotine. Na jugu Srbije, u mestima gde nema nijedne knjižare, a od biblioteke je ostao samo izbor knjiga koje iz higijenskih razloga više nisu za čitanje, obeležavaju se dani posvećeni Raki Draincu, Branku Miljkoviću, Gordani Todorović (oni to nisu zaslužili, u tako sirotinjskim uslovima, naravno). Nema srpskog gradića koji ne priređuje nešto u slavu poezije, a kad zapitam nekog prijatelja koji se tamo pojavio, on ne zna šta da mi kaže: čemer i tuga.

Nema srpskog gradića koji ne priređuje nešto u slavu poezije, a kad zapitam nekog prijatelja koji se tamo pojavio, on ne zna šta da mi kaže: čemer i tuga

 

Uostalom, nedavno je u metropoli obeležen Svetski dan poezije. Niz pesničkih čitanja širom grada o kojima nema u javnosti ni traga ni glasa. Ali, po tradiciji, na Trgu republike, neđe oko podne, postavi se mali postament sa ozvučenjem, pesnici izlaze i čitaju stihove. Unaokolo, nekoliko elegantnih kafića, skladno popunjenih, malo kome padne na pamet da se primakne i posluša glasnike probuđenog dela naroda (utopijski izraz Svetozara Markovića).

 

Ispred pesnika obično se okupi nekoliko desetina dokonih, slučajno zalutalih i jurodivih, sa obaveznim pacijentima koji od prisutnih traže neku kintu. Među njima i ja, sa nekima sličnima meni, boljim i lošijim, ali jedva da razaznajemo o čemu se govori. Uostalom, posle Majakovskog, Jevtušenka i još ponekog poezija je ipak predodređena za čitanje u osamljenosti, bez gradske vreve i buke automobilskih sirena.

 

Ne sumnjam da je desetak pesničkih i književnih festivala, poput Krokodila, susreta pisaca u Kraljevu i Zrenjaninu, Međunarodnog festivala kratke priče u nekoliko vojvođanskih gradova (nije lako stići do tih mesta), imalo svoju svrhu, pa i našlo delić onog plebsa koji će potražiti knjige nekih zastupljenih na ovim mestima. Tamo nisam bio (nekim prisutnim verujem na reč), ali ozbiljniji deo medija (ovo nehotično deluje ironično, sa namerom) nije ni zabeležio neka važna gostovanja pisaca izvan naših prostora (iz Portugala, Hrvatske, sem jednog dobrog intervjua sa Hemonom).

Ne sumnjam da je desetak pesničkih i književnih festivala, poput Krokodila, susreta pisaca u Kraljevu i Zrenjaninu, Međunarodnog festivala kratke priče u nekoliko vojvođanskih gradova (nije lako stići do tih mesta), imalo svoju svrhu, pa i našlo delić onog plebsa koji će potražiti knjige nekih zastupljenih na tim mestima

 

A šta kad se društvo raziđe, kad se označi fajront? Probajte u nekoliko boljih knjižara (Beopolis, A. Belić, Zepter) da pronađete pesničku knjigu. Oni to ne drže i to ne svojom krivicom. Knjige bolji pesnici teslime iz ruke u ruku, kao kontrabandu. Tako je najsigurnije. Probao sam ovih dana da pronađem najnoviju knjigu stihova najbolje pesnikinje (pazite, najbolje i među muškim članovima srpskog Parnasa) Milene Marković ”Pesme za življenje i umiranje”.

 

Možda je naslov nešto drugačiji, slušao sam nekoliko pesama na jednom radijskom programu (Drugi program Radija BGD, Elitizam za sve). Ona je ujedno uz Biljanu Srbljanović među najboljim dramskim  piscima. Posle izvrsnih ”Šina”, ”Broda za Lutke”, ”Nahoda Simeona”, njena najnovija drama ”Zmajeubice” u Jugoslovenskom dramskom pozorištu dostojanstveno je obeležila tragičnu sudbinu Gavrila Principa. Da toga nije bilo, ostao bi gorak utisak posle nekih farsičnih dešavanja povezanih sa Velikim ratom.

 

Elem, na pomenutim mestima su mi rekli da ”to” možda nije izašlo iz štamparije. Možda. Slutim da ću na kraju morati da nađem pesnikinjin mobilni i da doznam gde prebiva njena knjiga.

 

Ostavljam po strani da MM nije u milosti vladajućih književnih krugova i klanova (zasluženo, oštra je i nemilosrdna prema svemu što je uznemirava, nervira i baca u depresiju). Ona će prihvatiti svoju javnu sudbinu, kao na primer Thomas Bernhard, sa tim se već pomirila. Ali da li mi imamo pravo da to ne primetimo?

    •  Kao hodač po žici u cirkusu
    •  Potemkinova unučad
    •  Fest, bez padanja u nesvest
    •  Opelo multikulturalnosti
    •  Vek Milene Dravić
    •  Eros i muka čitanja
    •  Corax nesalomivi
    •  Sto godina izdaje
    •  Decenije nesanice
    •  Wagner u CineplexX-u

> Svi tekstovi ovog autora