Razgolićeni grad

”Beograd je moja paranoja”. Kad sam ovih dana pročitao ovu rečenicu u jednom dnevnom listu, smrzao sam se. Jeste da ovom zemljom i njenim gradom haraju mnoge paranoje raznolike provenijencije (od populističko-političkih do somnambulnih, pogotovu iz usta onih koji su od grada mnogo očekivali, ali mu ništa nisu doprineli). No ovoga puta sve deluje užasavajuće dramatično, jer je gornji iskaz dao jedan od legendarnih likova srpske kulture, pesnik, filozof, guru nekoliko mlađih naraštaja Raša Popov (81).

 

Njemu se dogodilo da su ga u po bela dana, usred grada, sačekala trojica besprizornih dečaka (uzrasta 10 i 11 godina), saterala ga u škripac na kućnom pragu (kao vuci oko zeca, njegov opis). Uz fizički napad pokušali su da ga opljačkaju, ali se deda Raša nekako iskobeljao. Dok su mali banditi pokušavali da mu otmu knjučeve stana kako bi tamo izvršili premetačinu, naišao je neko hodnikom i prekinuo agoniju.

Čuvena tv-zvezda iz Ršumovićeve serije ”Fore i fazoni” nastradao je od onih za koje je godinama radio: Rašina najnovija knjiga nosi naslov ”Opasne bajke”. Naravno, ovi mali predatori su najmlađi gubitnici, oni za Rašu nikad nisu ni čuli, samo su nasrnuli na bradatog starca znajući da se stari ljudi najteže brane. Još crnja ironija je da su odmah nađeni podaci kako su junaci ovog banditskog napada već imali oko 300 zabeleženih napada, pljački i provala. Službe za socijalnu brigu su nemoćne, jer zakon ne dozvoljava da najmlađi prestupnici budu zadržani u pritvoru

 

Novinari su zabeležili gorku ironiju da je čuvena tv-zvezda iz Ršumovićeve serije ”Fore i fazoni” nastradao od onih za koje je godinama radio: Rašina najnovija knjiga nosi naslov ”Opasne bajke”. Naravno, ovi mali predatori su najmlađi gubitnici, oni za Rašu nikad nisu ni čuli, samo su nasrnuli na bradatog starca znajući da se stari ljudi najteže brane.

 

Još crnja ironija je da su odmah nađeni podaci kako su junaci ovog banditskog napada već imali oko 300 zabeleženih napada, pljački i provala. Službe za socijalnu brigu su nemoćne, jer zakon ne dozvoljava da najmlađi prestupnici budu zadržani u pritvoru. Vrate ih u ustanovu, a oni odmah išetaju u razgolićeni grad.

 

Upravo tih dana napadnut je još jedan moj bliski prijatelj (čista slučajnost kad je reč o prijateljstvu), dekan Fakulteta političkih nauka Ilija Vujačić. I on ima bradu kao Raša (nešto manjih dimenzija), a je napadnut u blizini kuće bezbol palicama, takođe usred bela dana. Napadači su bili sa maskama. Kažu da su uhvaćeni, ali danima se ne otkriva ko ih je unajmio. Profesoru je mesecima ranije prećeno, traženo je da da ostavku na funkciju dekana, što on nije uslišio.

 

Možda ima razloga da se ne dozna ko je naručio ovaj banditski napad, jer se profesor Vujačić iskazao oko čuvenih plagijata ministra i njegovog mentora, spektakularnog vlasnika obrazovne ustanove Megatrend University. Za MegaMiću dekan je rekao da se u studentskim danima pojavio u pratnji nekog čoveka da bi položio neki banalan ispit, a njegov pratilac je objasnio da je budući obrazovni tajkun slep, pa mu valja malo progledati kroz prste! Mnogi su mu progledali i on je postao mentor polovini srpske vlade i mnogih ”brzinskih” doktora unaokolo.

 

Crna hronika u usponu, javni moral bačen u blato, neki cinik bi mogao da kaže: ništa čudno.

 

Englezi imaju srednjevekovnu uzrečicu koja je u korenu razumevanja zala ove vrste: Too poor for morality! Ta genijalna antropološka mudrost upozorava da kad jedno društvo dođe do tog stepena siromaštva (izuzimamo pola odsto tajkuna, ratnih profitera, riba za svaku vodu), onda nema koristi od podsećanja na elementarne civilizacijske norme ili pouke iz deset Božjih zapovesti.

Možda ima razloga da se ne dozna ko je naručio ovaj banditski napad, jer se profesor Vujačić iskazao oko čuvenih plagijata ministra i njegovog mentora, spektakularnog vlasnika obrazovne ustanove Megatrend University. Za MegaMiću dekan je rekao da se u studentskim danima pojavio u pratnji nekog čoveka da bi položio neki banalan ispit, a njegov pratilac je objasnio da je budući obrazovni tajkun slep, pa mu valja malo progledati kroz prste!

 

To objašnjava kulturu ulice koja se danas čita kao užasavajuća. Događa se da neko padne iz ovog ili onog razloga, a građanstvo u blizini se pravi da ne vidi ništa. Gubitak delića solidarnosti ili milosrđa vidite na svakom koraku. To nikad ranije nije bilo tako poražavajuće vidno.

 

Grad je na nekoliko važnih tačaka ukrašen džinovskim bilbordima sa mapom ”grada na vodi” (san političke vrhuške, uz pomoć nekih arapskih šeika koji se tajanstveno pojave i nestanu, kao u Šeherezadinim pričama).

 

Na tim bilbordima Beograd blista u duhu ultramodernih gradskih četvrti, ali nevolja je što je to fatamorgana: na mestima gde je slika zamenila postojeću stvarnost još caruju deponije, straćare, legla zaraze…

 

Usred bilborda krupnim slovima je utisnuto ”Slavite Beograd!” Šta znači ovaj besmisleni poziv, kako se to slavi grad iz fikcije, kome je ovaj poziv upućen! Nemam odgovor, a nemaju ga ni oni koji narod zamajavaju sličnim ”futurističkim” opsenama.

 

Bio sam poslednjih godina u nekim varošima koji su nekad imale tradicionalna obeležja urbane kulture: ako izuzmem Vršac, Suboticu, Sombor i još poneku evropejsku naseobinu (primetićete da sam pomenuo gradove koji su uglavnom građeni u vreme Austrougarske Monarhije, pa se nešto od arhitekture i domaće radinosti sačuvalo), mnogi gradovi, pogotovu južno od prestonice, izgledaju ojađeno: domaća privreda i industrija uništene, glavne ulice više liče na zapuštene oranice (bez traktora, naravno).

 

Ali ne treba ići daleko. Pola Beograda nije vezano za vodovod ili javne sanitarije. Stanujem u biranijem delu Vračara, Čuburska padina. Povremeno se iz susedstva šire nepodnošljivi mirisi i onda stižu one čudne cisterne koje izvlače naslage iz dvorišnih septičkih jama. Ljudi bi lako pristali da se vežu za sanitarnu mrežu, ali to košta užasno mnogo. Niko ne voli da se muči iz mazohizma.

Englezi imaju srednjevekovnu uzrečicu koja je u korenu razumevanja zala ove vrste: Too poor for morality! Ta genijalna antropološka mudrost upozorava da kad jedno društvo dođe do tog stepena siromaštva (…), onda nema koristi od podsećanja na elementarne civilizacijske norme ili pouke iz deset Božjih zapovesti. To objašnjava kulturu ulice koja se danas čita kao užasavajuća

 

Naslov ovog mog zapisa pozajmio sam iz čuvene američke TV-serije koja se bavila borbom da se suzbije organizovani kriminal u Gotham Cityju. Posle nekoliko decenija u sećanju su mi ostale epizode koje opisuju kako se ljudi zakona bore, koga brane i od koga. Ovde je problem proistekao s vrha: organizovani kriminal je decenijama povezan sa političkom ”elitom”. Zato se nijedna afera ne razjasni do kraja.

 

Ali grad nije postao opasan samo za Rašu, profesora Vujačića i slične. Opasan je čim izađete na ulicu. Ulica na koju moram da kročim je relativno uska, sa obe strane pločnika bestidno su parkirani automobili, pešaci moraju da gaze sredinom ulice kojom suludo brzo brišu luksuzna kola (džipovi sa zatamnjenim staklima, limuzine koje bi svaku čestitu vlast nagnale da ispitaju poreklo imovine tog viteza luksuzne kutije).

 

Dok hodam do prve veće raskrsnice tom jednosmernom ulicom, šišaju kola u oba pravca rasterujući obične sirotane kao Turke na buljuke, kako kaže Filip Višnjić. U istoj ulici su dve obrazovne ustanove, decu razgone kao piliće. Kad preživim izlazak na ovu ulicu, znam da sam prošao kroz najgore.

 

Pošto sam pomenuo nasilje na ulici i ovu decu koja prolaze ispod mog prozora, primećujem da ih roditelji sprovode stražarno kako bi ih zaštitili od malih uličnih gangova koji već preko puta škole vrebaju nejač da im otmu novac namenjen užini. Ili da im udele neku pilulu-lilulu. Do pre dvadeset godina toga nije bilo, ali sada smo mnogo uznapredovali.

 

No čak i u najelitnijim ulicama (Kralja Milana, od ”Slavije” do Terazija) vreba još podmuklija opasnost: pošto je sređivanje pločnika dodeljivano za debele novce po burazersko-banditskoj vezanosti, pločnik je valovit i nekoliko puta sam opasno posrnuo prividno bez ikakvog povoda.

U Urgentnom centru me pogledao mio lekar (…). I rekao mi tri pouke (…). Prva: Ne vraćajte film, u stilu: kako nisam video mitski kamen, zašto sam morao baš tuda da prođem! Druga: Imao sam sreće, jer u mojim godinama (…) da je nastradao zglob, tu velikog leka ne bi bilo. I treća pouka, najvažnija, doslovce: Ovom gradu nije potrebno novo bombardovanje, on i sada izgleda kao da je juče bombardovan!

 

Nedavno sam na izlasku iz Jugoslovenskog dramskog pozorišta stajao sa nekim prijateljima i primetio da je na određenom mestu nekoliko ljudi izgubilo ravnotežu na suvom. Posle desetak minuta jedna žena je vodila dečaka, on se zaleteo i pao baš na tom mitskom mestu!

 

Nehotično sam se nasmejao, jer sam taj film već nekoliko puta video u kratkom razmaku. Kako je žena išla ka meni, ja sam joj se izvinio rekavši da je njen sin peta žrtva na tom istom mestu. Ona mi je rekla: Izbegavaćemo ovu ulicu.

 

Pre nekoliko godina, sunčan letnji dan, vraćam se domu svom odmah pored Hrama svetog Save (u kojem su me roditelji krstili pre mnogo godina, nešto im se to nije posrećilo). Odjednom zapnem nogom o nešto i padnem na desnu šaku. Ustanem i ugledam, malo kasno, da iz asfaltirane staze viri kamen (možda neka sveta relikvija, zato sačuvan).

 

Ruka otekne, odem u Urgentni centar, ustanove lom dveju kostiju u šaci: pet nedelja gipsa plus tri nedelje fizikalnih vežbi. Ali u Urgentnom centru me pogledao mio lekar jermenske narodnosti (na praksi, lepo mi se predstavio). I rekao mi tri pouke koje ću pamtiti do kraja života. Prva: Ne vraćajte film, u stilu: kako nisam video mitski kamen, zašto sam morao baš tuda da prođem!

 

Druga: Imao sam sreće, jer, u mojim godinama, kaže mi ljubezni doca, da je nastradao zglob, tu velikog leka ne bi bilo. I treća pouka, najvažnija, doslovce: Ovom gradu nije potrebno novo bombardovanje, on i sada izgleda kao da je juče bombardovan! Za to su odgovorne upravo one sile na vlasti koje pozivaju napaćeni narod da slave ovaj grad!

    •  Kao hodač po žici u cirkusu
    •  Potemkinova unučad
    •  Fest, bez padanja u nesvest
    •  Opelo multikulturalnosti
    •  Vek Milene Dravić
    •  Eros i muka čitanja
    •  Corax nesalomivi
    •  Sto godina izdaje
    •  Decenije nesanice
    •  Wagner u CineplexX-u

> Svi tekstovi ovog autora