Pravoslavlje i (anarho)socijalizam

Post-vaskršnje i prvomajske meditacije

”Hristos vaskrse!”

”Proleteri svih zemalja, ujedinite se!”

Da li se ova dva uzvika i pozdrava međusobno isključuju? Može li se biti (pravoslavni) hrišćanin i anarhista ili socijalista? Sve naravno zavisi od toga šta neko podrazumeva pod ”pravoslavljem” (ili ”hrišćanstvom” uopšte), a šta pod ”socijalizmom” ili ”anarhizmom”.

Pravoslavno hrišćanstvo, po mom shvatanju, se ne može u potpunosti smestiti ni u jedan konceptualni okvir, ne može se izraziti jednostavnim (posebno ne banalno pojednostavljenim) pojmovima i frazama.

To je vera koja zahteva živo i proživljeno iskustvo, njene manifestacije su često kontradiktorne (kada se pokušava uklopiti u pojednostavljenu logiku), ona se na paradigmatičan način ”materijalizuje” u transformativnom iskustvu ljubavi.

Pravoslavlje je eshatološki usmeren egzistencijalni eksperiment u kome se rizikuje ”sve” (tj. ”ovaj svet”, svet nužnosti, uključujući tu i sopstveno unapred zadato biće), da bi steklo (jedno drugačije) ”sve”, odnosno novi način postojanja, zasnovan na slobodi i ljubavi.

Ova eshatološka orijentacija, kao i fundamentalni značaj slobode i ljubavi – opet, ne kao apstraktnih pojmova već kao sposobnosti ljudskog bića koje se dotiču same srži onoga što znači biti čovek – to je ono što (pravoslavno) hrišćanstvo čini ”anarhičnim” u veoma dubokom smislu.

Oni koji stiču novi (eshatološki) način postojanja su ”oboženi” ljudi, oni postaju ”bogovi”. Oni postoje bez kraja i bez početka (što upravo i znači biti anarhos u metafizičkom smislu).

Ništa što pripada načinu postojanja ”ovog sveta”, što je nužnost, neće naslediti Carstvo Božije. I kao što je ljubav paradigmatična manifestacija eshatološkog načina postojanja u istoriji, tako je i logika moći, dominacije i ugnjetavanja ono što na paradigmatičan način izražava logiku nužnosti, logiku ”ovog sveta”.

Naravno, reč ”anarhizam” se može koristiti i u mnogim drugim značenjima. Obično se odnosi na različite političke filosofije. Anarhizam se često smatra jednim ogrankom socijalizma, koji je više individualistički u poređenju sa (više kolektivističkim) komunizmom.

Zbog njegovog insistiranja na slobodi, neki autori u njemu vide (mislim opravdano) prirodnog naslednika ranog liberalizma, koji je od liberalizma preuzeo baklju borbe za slobodu, u vreme kada je mainstream liberalizam prodavao svoju dušu đavolu (hoću reći kapitalizmu).

Anarhizam, kao ”pravi” socijalizam (ili anarhosocijalizam ako želite), se tako može shvatiti kao levičarska politička filozofija, koja afirmiše i individualne slobode i društveno blagostanje, uzimajući u obzir da je društvo mesto gde čovekova (politička) sloboda, kreativnost i blagostanje postaju mogući, i gde se manifestuju.

Anarhosocijalizam stoji između ekstremnog individualizma koji preti da razori zajednicu i ekstremnog kolektivizma, koji može postati totalitaran, ugnjetavajući pojedince zarad ”većeg (društvenog, kolektivnog) dobra”.

Anarhizam je u osnovi antikapitalistički, budući da je kapitalizam duboko i nepopravljivo neljudska ideologija, koja logiku nužnosti ”ovog sveta” pretvara u princip, u ontičku i društvenu paradigmu. Pretvarajući sve u robu (uključujući i ljudska bića, njihove ideje, odnose…) on sve kvari, sve ubija, a na duge staze ukida i samu mogućnost slobode, kreativnosti, autentičnih međuljudskih odnosa…

Zato nikada ne treba govoriti o nekom ”lošem kapitalizmu” i ”dobrom kapitalizmu”. Kapitalizam je zlo. To je rak na društvenom telu. Da, raznim merama možete suzbiti neke od njegovih negativnih efekata, ali niko pri zdravoj pameti ne bi tvrdio da je rak dobar samo zato što uzimanje raznih lekova čini njegove efekte manje destruktivnim ili manje vidljivim.

U odnosu na mnoge druge pristupe anarhizmu, a često i nasuprot njima, po mom shvatanju, ”anarhizam” predstavlja prvenstveno metod.

To je metod koji polazi od vrednosti ljudske slobode i dostojanstva i postavlja pitanja kao što su: Koje su najznačajnije strukture moći i najakutniji oblici ugnjetavanja, ovde i sada? Šta se može učiniti da se demontiraju nelegitimne strukture moći i smanji količina ugnjetavanja, maksimizirajući pri tome ljudsku slobodu i blagostanje.

To znači – nema ready-made rešenja, nema apstraktnih modela koji se onda automatski primenjuju bez obzira na kontekst. Društva se stalno menjaju, pa se tako menjaju i oblici ugnjetavanja. Jučerašnji oslobodioci mogu biti današnji opresori. Anarhizam kao metod podrazumeva intelektualnu i moralnu budnost. To nije fiksni sistem ili konzistentna ideologija.

Anarhizam kao metod nije ograničen samo na političku sferu, on se može primeniti i na metafiziku. Kako da se oslobodimo zadatosti sveta u kome živimo? Kako da se oslobodimo okova sopstvenog bića? Ova potraga za ontičkom slobodom čini hrišćanstvo, u ovom smislu, anarhičnim.

Naravno, hrišćanska eshatološka pitanja ne deluju na istom planu na kome deluju politička pitanja. Ne može se stvoriti Carstvo Božije na Zemlji, niti tome treba težiti jer to nužno vodi u razne vrste fundamentalizama i ugnjetavanja.

Međutim, životni uslovi se mogu poboljšati. Društva se mogu urediti tako da većina, ako ne i svi ljudi koji u njima žive, mogu da razviju svoje potencijale, da žive i rade u relativno prijateljskom i bezbednom okruženju, i pod uslovima relativne pravde i slobode, bez ekonomske eksploatacije i bez opresivnih ideologija, uvek u težnji da prošire postojeće horizonte slobode, uvek znajući da kada jednom dogmatizujemo neku ideologiju, neki sistem, neki model vlasti, neku vrstu struktura moći (pa makar se one zvale ”slobodne” ili ”demokratske”), to je prvi znak da smo se od oslobodilaca pretvorili u ugnjetače, od emancipatora u ideologe novih struktura moći i njihovih opresivnih sistema.

Neće biti Carstva Božijeg sve do Carstva Božijeg, kao novog načina postojanja. Dakle, nema nužne veze između uzvika: ”Proleteri svih zemalja, ujedinite se!” i ”Hristos vaskrse”!

Oni se čak i ne odnose na iste ravni postojanja. Međutim, takođe je tačno da između njih ne postoji neka nužna kontradikcija. I jedan i drugi, svako u okviru svog horizonta, predstavljaju vapaje za slobodom – u društveno-političkoj i u metafizičkoj sferi.

 

Dr. Davor Džalto je redovni profesor na Univerzitetskom koledžu Stockholm, i predsednik je Instituta za studije kulture i hrišćanstva. Među nedavno objavljenim njegovim knjigama ističu se Anarchy and the Kingdom of God: From Eschatology to Orthodox Christian Political Theology and Back (2021.), i Beyond Capitalist Dystopia: Rethinking Freedom and Democracy in the Age of Global Crises (2022.).

 

MOŽETE PODRŽATI AUTOGRAF PA I NAJMANJOM MOGUĆOM UPLATOM NA NAŠ RAČUN ILI PREKO PAYPAL-A. MOŽETE NAZVATI BROJ 060 866 660 / Tel.: 0,49€ (3,75 kn); Mob: 0,67€ (5,05 kn) po pozivu (PDV uključen) ILI POŠALJITE SMS PORUKU sadržaja PODRSKA na broj 667 667 / Cijena 0,82 € (6,20 kn). Operator usluge: Skynet Telekomunikacije d.o.o., info telefon: 01 55 77 555. HVALA! ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDJE.

    •  Ogledalce, ogledalce moje…
    •  Indoktrinacija banalnošću
    •  In memoriam: Ivan Moody, sveštenik, kompozitor, teolog
    •  Muke sa istinom ili tiranija (demokratskog) mediokritetstva
    •  Ne možeš probuditi onog ko se pravi da spava
    •  Ima li nešto hrišćansko kod (švedskih) Hrišćanskih demokrata?
    •  Razumnost dvorskih luda: slučaj Zorana Milanovića
    •  Jovan D. Ziziulas (1931.-2023.): teologija ličnos(nos)ti
    •  Opasno je ako nisi "naš" ili "njihov"
    •  Nepristajanje na ucenu ''Fanar ili Moskva''

> Svi tekstovi ovog autora