Pravo na pobunu

Pobunjeni narod u Bosni digao je glas protiv svojih političara, protiv sve većeg siromaštva, korupcije, manipulacije nacionalističkih elita. Ubrzo je došao protivudar onih koji svoju vlast i svoje privilegije upravo zasnivaju na takvom stanju stvari.

 

Protesti u Bosni pokazali su koliko su na prostorima bivše Jugoslavije još prisutne aveti prošlosti, kako vlastodršci, kada osete da su njihova moć i vlast u opasnosti, začas pokrenu mantru o nacionalnoj ugroženosti pozivajući na homogenizaciju po osnovi etničke pripadnosti, prizivajući ratoborni nacionalizam i stare, uvek prisutne priče o različitim teorijama zavere.

 

Sa pravom piše jedan od učesnika u demonstracijama književnik Faruk Šehić kako je osnovna karakteristika protesta “nadetnički socijalni bunt“, jer “nemoguće je ugušiti pravo ljudi na to da iskazuju svoje građanske slobode“, “oni koji nemaju ništa, ništa ne mogu da izgube“. Ljudi su pobedili svoj strah, a upravo je to bilo ono što je zaplašilo političare, ne samo u Federaciji nego i u Republici Srpskoj, Srbiji, Hrvatskoj, Crnoj Gori…

 

Kao odgovor na pobunu i nezadovoljstvo izvučeni su stari stereotipi i još starije predrasude o “zavjeri mudžahedina, Srba i Evropske unije“, “o zavjeri stranih lobija i hrvatskih političara da se stvori treći entitet i razbije BiH“, “zavjeri bošnjačkih lidera da se ukinu kantoni i Hrvati pretvore u manjinu“. O “zavjeri Valentina Inzka, EUFOR-a, Al-Jazeere, CNN-a i Bošnjaka za unitarizaciju države i nestanak Republike Srpske“. Spomenuta je i “zavjera Fahrudina Radončića da se obračuna sa političkim neprijateljima”, a istovremeno i zavjera Bakira Izetbegovića da diskredituje i uništi svoga glavnog rivala.

Demonstracije pokrenute u većim gradovima Bosne usmerene su protiv gladi i bede jednako kao i protiv glomazne, parazitske administracije, protiv neodržive, neefikasne države i njenih korumpiranih političara. Ta pobuna ograničenog delovanja, ako ćemo iskreno, nema mnogo izgleda na uspeh. Kao što se već događalo, “neposredna demokratija“ samo stvara iluzije da se nešto može učiniti

 

Svakako jedna od najbizarnijih, a sigurno i najbudalastijih optužbi o zaveri došla je iz Republike Srpske. Oni, navodno imaju “provjerene podatke da novac za finansiranje protesta u FBiH dolazi iz Fonda Nataše Kandić, te da nije stigao direktno u Sarajevo, nego preko njene kancelarije u Beogradu“.

 

Istovremeno, Milanović žuri u Mostar, a Vučić u Beogradu prima Dodika. Teme njihovih razgovora ostaju skrivene za javnost.

 

Ove u neku ruku histerične reakcije političara, kao i panika koja ih je zahvatila, pokazuju kako se preko Bosne i Hercegovine prelamaju različiti interesi i da je BiH zapravo ogledalo zbivanja na prostorima nekadašnje Jugoslavije.

 

Na primeru Bosne i Hercegovine potvrđuje se ili propada uverenje da li mogu ili ne mogu da na jednom prostoru žive, sarađuju i opstanu građani različitih nacionalnosti, vera i ubeđenja. To je takođe važan ispit za međunarodnu zajednicu. Da li Evropa zaista razume koji su problemi u BiH i Balkan u celini, koliko je njena pomoć delotvorna, da li je birokratija evropskih institucija progutala dobre namere udruženih evropskih naroda?

 

Osiromašena, obogaljena Bosna i Hercegovina postala je paradigma za ostale balkanske narode, izigrane i obmanute u neuspeloj tranziciji koja je, u celini gledano, obavljena na pljačkaški način sa rezultatima koji su doveli do opšteg pada životnog standarda, povećanja nezaposlenosti, siromaštva i urušavanja ionako skromnih ekonomija.

 

Demonstracije pokrenute u većim gradovima Bosne usmerene su protiv gladi i bede jednako kao i protiv glomazne, parazitske administracije, protiv neodržive, neefikasne države i njenih korumpiranih političara. Ta pobuna ograničenog delovanja, ako ćemo iskreno, nema mnogo izgleda na uspeh. Kao što se već događalo, “neposredna demokratija“ samo stvara iluzije da se nešto može učiniti. Obično se pretvara u svoju suprotnost. “Plenumi“ su više časovi društvene terapije gde svako može nešto reći o svome jadu. Smenjene i opozvane političare naslediće isti takvi ili još gori.

Ako sadašnja pobuna doprinese porastu osećanja solidarnosti bez obzira na sve ostale podele, onda je bosanska pobuna već donela jedan važan rezultat. Treba se bojati samo da će političari i njihove lojalne, poslušne elite učiniti sve da razlike povećaju, ispoljenu solidarnost uguše, a svako nezadovoljstvo proglase državnim udarom. I još jednom ugase tračak svetla u ‘‘balkanskoj krčmi“

 

Institucije se mogu rušiti ili menjati stvaranjem drugačijih, delotvornijih, novih institucija, a to je teško izvesti bez moćnih i jakih sindikata, bez dobro organizovanih nevladinih organizacija, podrške uticajnih intelektualaca, oformljenog javnog mnjenja i, uz sve to, snažne podrške međunarodne zajednice. Sve ono čega u ovome času nema i što je u okolnostima kakve su, teško naprečac stvoriti.

 

Ali klica pobune je bačena i to je prvi važan korak. Pobune protiv nasilja na ulicama u Novom Sadu i Nišu direktno ili indirektno inspirisane su demonstracijama u Bosni. Korupcija je dostigla ogromne razmere. Nasilje takođe. U velikoj meri korumpirani su oni koji treba da se obračunavaju sa korupcijom, nasilju se ne suprotstavljaju oni koji su dužni da ga sprečavaju.

 

Sudije su blagonaklone prema nasilnicima, oslobađaju ubice i kriminalce ili ih osuđuju na minimalne kazne, policajci diluju drogu, bave se iznudama i sarađuju sa uličnim bandama. Moral državnih institucija i u njima zaposlenih na najnižoj je razini. Kada se jednom upadne u to živo blato državnog i političkog nemorala, jedino preostalo osećanje stanovnika jedne zemlje jeste osećanje nemoći i beznađa. A izlaz iz takvog osećanja bespomoćnosti jeste nepristajanje na vlast koja je deo problema, a ne rešenja.

 

U takvim turbulentnim vremenima neophodna je solidarnost ugroženih.

 

Solidarnost koja ne priznaje etničke, nacionalne i verske granice. Od toga naročito strepe vladajuće političke elite. Pošto su zagubljene sve druge ideologije ostao  je samo nacionalizam kao ideologija. A u to spada i zagovaranje deobe Bosne i Hercegovine na tri zasebne države po etničkom principu, što bi na kraju, uz moguće nove ratne sukobe, vodilo stvaranju etnički čistih država na Balkanu.

 

Ako sadašnja pobuna doprinese porastu osećanja solidarnosti bez obzira na sve ostale podele, onda je bosanska pobuna već donela jedan važan rezultat.

 

Treba se bojati samo da će političari i njihove lojalne, poslušne elite, učiniti sve da razlike povećaju, ispoljenu solidarnost uguše, a svako nezadovoljstvo proglase državnim udarom. I još jednom ugase tračak svetla u ‘‘balkanskoj krčmi“.

    •  Srbija se raspada
    •  Filozofija bede
    •  Tamni vilajet
    •  Oči straha
    •  Spasavanje Kapetana Dragana
    •  Patriotizam i siromaštvo
    •  Sretna nova!
    •  Dvadeset i jednu godinu posle
    •  Balkanska rapsodija
    •  Osveta loših đaka

> Svi tekstovi ovog autora