Pismo ukrajinskim prijateljima za dan posle završetka rata

Rat u Ukrajini ušao je u treću godinu. Mada niko ne zna koliko će još sukob trajati, kad-tad će doći mir. Međunarodne organizacije već su započele sa održavanjem skupova koji se bave razmišljanjima o danu posle za Ukrajinu.

Zovu i nas, ljude iz regiona, računajući da imamo šta da kažemo; prošli smo deceniju sukoba, a onda još dve i po decenije davljenja i plivanja u – kako nas često imenuju – post-konfliktnim društvima. Šta smo naučili iz svega, a što bi drugo moglo drugima biti korisno? Ne znam. Ima mnogo pametnijih i iskusnijih da o tome govore. Ali ako bih morala da pružim nekakav ”pogled iz regiona”, ovim bih možda zagrebala ono što ne treba činiti:

Ne zasnivajte identitet isključivo na ulozi žrtve

Zajednička patnja ujedinjuje – žrtve se moraju pamtiti jer to dugujemo i njima i sebi. Ali isključiva usmerenost na sebe kao žrtvu – bilo da se radi o pojedincu, bilo o grupi – ućutkaće u miru svako preispitivanje i svaku kritiku sopstvenog odraza i pokušaja da se izgovori i razume sopstvena senka; ućutkaće glasove koji će u godinama nakon rata (možda i decenijama) hteti da pomognu sopstvenom društvu da prevaziđe ratne traume i ono što iz njih proizilazi – korupcija, militarizacija, isključivost, nacionalizam…

Socijalni psiholozi objašnjavaju da je u dinamici između grupa položaj žrtve veoma ugodan. Ne manjka u istoriji (i našoj) primera u kojoj se grupa koja je mnogo propatila kasnije odriče odgovornosti za naknadna nedela: osvetu smatraju za nužnost, sopstveno nasilje za opravdano. Ima dobar naslov naučnog članka koji su pisali dvojica američkih psihologa, a glasi: To escape blame, don’t be a hero – Be a victim.

Pre nekoliko godina radila sam za Vreme intervju sa psihijatrom Vamikom Volkanom, nekoliko puta nominovanim za Nobelovu nagradu za mir, a koji već četrdeset godina dovodi sukobljene da razgovaraju. On je i tvorac koncepta ”izabrane traume” – mitologizira se događaj koji je grupu najviše obeležio kada su njeni članovi bili najranjiviji da bi on kasnije postao žižak za budući sukob.

Tada mi je kazao kako se početkom devedesetih dva puta godišnje nalazio u Dubrovniku sa mladim psihijatrima iz Srbije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine. I o čemu god da su pričali, povratak na prošlost je bio neminovan: ”Izabrana trauma nije sama po sebi trauma. To je pitanje identiteta, ‘samo Srbi imaju to, samo Grci’ (…) Vođa podstiče izabrane pobede i izabrane traume, ali to nije samo slava ili trauma, već uključuje opasne predrasude o drugima – e, to je problem”.

A kada se te predrasude prenose generacijama, postajući deo horizonta normalnosti, onda je sledeći metak pitanje vremena. Ovo nas dovodi do još jedne ideje koje se treba čuvati, a može se prenositi s generacije na generaciju – ideje kolektivne krivice da članovi jedne grupe snose krivicu ne zbog onoga što su sami uradili, već zbog nedela drugih koji pripadaju istoj grupi.

Ne namećite kolektivnu krivicu

”Svetsko mnjenje koje jednom narodu natura kolektivnu krivicu je ono koje milenijumima misli da su Jevreji krivi (…) Nametanje takvih krivica je političko sredstvo nečisto u svojim motivima”, piše Karl Jaspers tri godine nakon završetka Drugog svetskog rata. Još direktnije će to kazati Hana Arent: ”Samo treba da stavite hrišćanstvo ili čitavu ljudsku rasu na mestu koje je izvorno rezervisano za Nemce, pa da vam postane očigledna apsurdnost tog koncepta”.

Još je apsurdnije ako ona uključuje i decu, one koji zaista ništa nisu mogli da učine. Po mišljenju Arent, krivica i nevinost imaju smisla samo kada se primene na pojedinca; ideja da su svi krivi nije ništa drugo nego njena suprotnost – svi su nevini.

Jaspers, s druge strane, ipak pravi određeni kompromis sa idejom kolektivne krivice. On, u svoje četiri vrste krivice, nabraja i metafizičku krivicu koja govori o ”solidarnosti među ljudima kao pripadnicima ljudskog roda”. Poslednja instanca ove saodgovornosti zbog svega što se dešava u svetu i posebno se odnosi na zločine u nečijem prisustvu ili s njegovim znanjem je Bog, a posledica spoznaje te krivice u sebi ”je preobražaj ljudske samosvesti pred Bogom”.

Međutim ni moralna ni metafizička krivica o kojima Jaspers piše ne smeju biti nametnute. Na taj način možemo osuđivati samo sebe, ali ne treba to da rade drugi.

Slično primećuje i Kolakovski s tom razlikom što on ne podržava ideju samog koncepta kolektivne krivice, već kolektivne odgovornosti. Kada je reč kolektivnoj odgovornosti, on piše da niko ne može da zahteva od drugih da se osećaju odgovornim zbog (ne)dela zajednice kojoj pripadaju, ali se može to zahtevati od sebe. Narod je kontinuirana celina, moralno telo i radi duhovnog zdravlja potrebno je da kroz vreme čuva identitet tako što će težiti samopreispitivanju.

I ideja (nametnute) kolektivne krivice vodi otužnoj budućnosti, u kojoj će sveobuhvatna mržnja prema Drugom biti važnija od pamćenja svoje žrtve i dobrobiti svog deteta.

Ne odbacujte ljude-mostove

Kao u bivšoj Jugoslaviji, tako i u Ukrajini ima mnogo ”ničijih”. To su deca iz mešovitih brakova i njihovi roditelji, ali i šire porodice koje imaju nekog svog na obe strane fronta.

Za vreme ”naših ratova” slušala sam svedočanstva o odbacivanjima ”ničijih” u sredinama gde su živeli. Fra Marko Oršolić mi je svojevremeno ispričao kako ga je jedan dečak čiji je otac bio Srbin, a majka Bošnjakinja, pitao u nekom trenutku tokom rata u Bosni i Hercegovini – ”Čiji sam ja, čika Marko?”.

”Ti si Božiji, Božije dete”, odgovorio mu je ovaj bosanski franjevac.

Nedavno sam intervjuisala rusku istoričarku Nadeždu Beljakovu. Do rata je živela u Moskvi sa mužem i decom, radila je u Institutu za svetsku istoriju Ruske akademije nauka. Potiče iz religiozne porodice, a oblast njenog rada je pravoslavlje.

Beljakova je bila jedna od potpisnica istoričara protiv rata da bi, nakon što joj je policija privela šesnaestogodišnju ćerku u antiratnim demonstracijama, započeo progon njene porodice, pretnje gubitkom roditeljskih prava… Uspeli su da odu u Nemačku, gde su i sada.

Dok smo razgovarale o rusko-ukrajinskim brakovima i porodičnim vezama u Ukrajini, a i u kontekstu problema unutar pravoslavnih crkava, Beljakova je upravo u tome videla zrak svetla za sutrašnjicu. Njena argumentacija je sledeća – zahvaljujući tim kanalima komunikacije, mogli bi da se grade novi odnosi kada se rat jednom završi.

Ti ljudi, koji duboko pate zbog rata, koji stradaju u razrušenim gradovima, samo zbog onih koje vole i zbog svog prezimena ne smeju pasti kao žrtve mira. Naprotiv.

Ne gradite militarističko društvo

Konačno, jednom kada se rat završi, ne govorite samo o vojnim zaslugama, ne propovedajte samo o porazima i pobedama. Ma koliko bilo životno bitne, one pripadaju prošlosti.

Veterani moraju dobiti sve beneficije koje im moralno i zakonski pripadaju, ali ne smeju da ratnu psihologiju, retoriku i norme nametnu društvu kako bi i dalje predstavljali njegov najvažniji i, što je posebno važno, neupitni deo.

Jer ukoliko postanu, prestaće svako preispitivanje, patriotizam će prerasti u trijumfalizam ili revanšizam, a zemlja postati zarobljenik prošlosti. Vojska mora biti u službi društva, nipošto obrnuto.

Militarizacija javnog života vodi samo u njegovu deformaciju, urušavanje demokratije i ljudskih prava, vodi dubokim podelama, neprestanom lovu na veštice i utiranju puta rigidnom autoritarizmu.

Rat je prekid normalnog života dostojnog čoveka. Mir je njegov nastavak ili barem novi početak. Oporavak društva koja to namerno zaborave – kao što se desilo u većem delu bivše Jugoslavije – veoma je težak i traje decenijama. Nemojte dopustiti da se to i vama desi.

MOŽETE PODRŽATI AUTOGRAF PA I NAJMANJOM MOGUĆOM UPLATOM NA NAŠ RAČUN HR8923600001102715720 (SWIFT/BIC: ZABAHR2X za uplate iz inozemstva) ILI PREKO PAYPAL-A. MOŽETE NAZVATI BROJ 060 866 660 / Tel.: 0,49€ (3,75 kn); Mob: 0,67€ (5,05 kn) po pozivu (PDV uključen) ILI POŠALJITE SMS PORUKU sadržaja PODRSKA na broj 667 667 / Cijena 0,82 € (6,20 kn). Operator usluge: Skynet Telekomunikacije d.o.o., info telefon: 01 55 77 555. HVALA! ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDJE.

    •  U potrazi za izgubljenom empatijom
    •  Mitropolit Amfilohije: Tražimo jasnu odvojenost Crkve i države

> Svi tekstovi ovog autora