Ništa s titulom

Bože, kako je to samo davno bilo kada je živopisni Milić Vukašinović provrištao onu svoju najveću uspešnicu Doktor za rokenrol! Između tog i ovog vremena kao da nisu stale decenije, nego vekovi.

 

Doktor Mića, mislilac iz sarajevskog kafića, voleo je o sebi da misli kao o buntovniku, pa je i ta njegova pesma bila svojevrsni (sasvim benigni) akt pobune i otpora tzv. establishmentu, šta god to bilo: evo, možda ste vi, pametni i knjiški ljudi, doktori za ovo ili ono, ali ja, Mića, koji nemam visoke škole, ja sam bogme doktor za rokenrol i nije taj moj doktorat manje važan od vašeg…

 

Biće da sve to ima neke veze s epohom nastanka te pesme: u zemlji u kojoj je koliko do juče većina stanovništva bila uglavnom nepismena, a istovremeno i zemlji koja je zadojena ideologijom Progresa (tj. njenom socijalističkom varijantom) biti ‘‘doktor nauka“ nije moglo ne zvučati upravo impresivno. Ako je kapitalizam razvrstavao ljude po debljini novčanika, kasni samoupravni socijalizam klasifikovao ih je titularno-statusno, a ‘‘akademsko zvanje“ bilo je bitan deo statusa.

No, ono što mene u ovoj priči fascinira nisu te sitne nepodopštine nego sama ta potreba beznačajnih mediokriteta da budu ‘‘doktori nauka“ iako se, uostalom, može biti predsednik parlamenta, ministar policije ili bilo koje drugo političko čudo i bez zvučnih titula. Ali ne, pokondirenoj malograđanštini (…) nije dovoljno što ima vlast i moć i pare: ona bi da ima i ugled i ne pita za cenu. I misli da se ugled može ili kupiti ili nekako smuntati na prevaru, a niko neće primetiti da tu nešto jako ne štima

 

I oni koji zapravo ništa nisu znali voleli su da ostavljaju utisak sveznanja, a dekadentni socijalizam sve više je štancovao doktore lažnih nauka, besmislene praznoslove koji su sticali visoke titule presipajući iz šupljeg u prazno. Nesposobniji među njima čak ni to nisu znali da učine kako valja, nego bi direktno prepisali disertaciju od nekog prethodnog praznoslova. Bio je tako u Sarajevu neki Brano Miljuš, perspektivni i fleksibilni ljubitelj političkih struktura, koji je ležerno prepisao doktorat i sve je bilo u redu dok ga javno nije raskrinkao mladi, nadobudni asistent Vojislav Šešelj. Zbog toga je Šešelj pao u tešku nemilost i prošao robijašku golgotu; da nije, možda ne bi posle onako strašno prolupao kako jeste. A sve je krenulo od jednog fejk doktorata…

 

Sada smo, zar ne, iznova u kapitalizmu i ponovo je najvažnije imati, pa onda umeti, a ponajmanje je važno znati – ako ne računamo onu vrstu znanja koja je direktno profitabilna. Rekao bi čovek da se kolekcioniranjem doktorskih i sličnih titula sada bave samo oni koji su znanju i nauci uistinu posvećeni pa su im takve stvari bitne, dok druge to ne zanima. Međutim, diplome i titule i danas su jako važne političarima, kao i onom sivom sloju ljudi japijevskog profila i nedefinisanih zanimanja i sposobnosti, ali koji se uvek motaju tu negde blizu državnog aparata.

 

Jedan od takvih je i stanoviti Nebojša Stefanović, neugledni kadrovski izdanak prvo Šešeljeve radikalne, a potom i Vučićeve Srpske napredne stranke (zloglasnih po radikalnom nedostatku bilo kakvih ozbiljnih poznavalaca bilo čega), koji je nakon pada vlasti Demokratske stranke obnoć izronio iz dotadašnje totalne anonimnosti i stigao da bude ništa manje nego predsednik parlamenta, da bi sada bio ministar policije.

 

Pa dobro, čudna mi čuda, eto još jedne besmislene karijere malog, a univerzalno upotrebljivog politikanta; međutim, Stefanović je, kao u onoj Balaševićevoj pesmi, ‘‘hteo mnogo više“. Hteo je, recimo, da bude doktor nauka – bilo kakvih, makar i izmišljenih.

I šta onda da kažeš nego da je siroti dr. Milić, samozvani doktor za rokenrol, zapravo dirljivo pošteno čeljade? Šta god on, naime, bio, on je to o svom trošku. Za razliku od njega, likovi poput tog nesrećnog Stefanovića nisu zapravo ništa, ali to ništa živi od našeg Nečega. I još bi da mu tepamo ‘‘doktore“

 

I tako je Stefanović odbranio doktorat na neku dosta groteskno šuplju temu pred komisijom privatnog Megatrend univerziteta – mesta s prigodnom reputacijom za ovakve slučajeve – i sve bi bilo dobro da trojica uglednih autora nisu na Peščaniku objavila dobro potkrepljeno otkriće da je Stefanovićev rad u dobroj meri plagijat, a da tamo gde nije plagijat uglavnom nema ničega, kamoli nauke i istraživanja. Da se, drugim rečima, radi o bezvredom trućanju umotanom u celofan ‘‘doktorata“.

 

Da li je otkriće nekog uzdrmalo, makar i samog Stefanovića, uhvaćenog s rukama u pekmezu? Ma kakvi, eno ga srčano brane svi od premijera Vučića (koji je odbranu izveo na blamantan način) do ministra prosvete, a on sam ćuti i glumi sveca. No, zato je Peščanik hakerski oboren, i to više puta, i to s IP adrese samog fakulteta i s još jedne, na neki način paradržavne.

 

No, ono što mene u ovoj priči fascinira nisu te sitne nepodopštine nego sama ta potreba beznačajnih mediokriteta da budu ‘‘doktori nauka“ iako se, uostalom, može biti predsednik parlamenta, ministar policije ili bilo koje drugo političko čudo i bez zvučnih titula. Ali ne, pokondirenoj malograđanštini, koja se još dočepa i vlasti pa sasvim podivlja, nije dovoljno što ima vlast i moć i pare: ona bi da ima i ugled i ne pita za cenu. I misli da se ugled može ili kupiti ili nekako smuntati na prevaru, a niko neće primetiti da tu nešto jako ne štima.

 

I šta onda da kažeš nego da je siroti dr. Milić, samozvani doktor za rokenrol, zapravo dirljivo pošteno čeljade? Šta god on, naime, bio, on je to o svom trošku. Za razliku od njega, likovi poput tog nesrećnog Stefanovića nisu zapravo ništa, ali to ništa živi od našeg Nečega. I još bi da mu tepamo ‘‘doktore“.

    •  Aleksandar Vučić sve više podsjeća na Donalda Trumpa
    •  Mračna fascinantnost predratnoga trenutka
    •  ''Allo, allo'' za Njemce
    •  Kratka pisma za dugo čitanje
    •  Uvređeni i rituali srdžbe
    •  Jaruzelski, čovek pod šapkom
    •  Meki trbuh demokratije
    •  Doziranje pljuvačke
    •  O ranom ustajanju
    •  O limitima špijunskog uma

> Svi tekstovi ovog autora