autograf.hr
novinarstvo s potpisom
UKRAJINA ČIM PRIJE U EUROPSKU UNIJU!!
Nepismeni naprid, ostali stoj!
Vedran Limić
Prvo šta ujutro uradin je popit kavu. Ako je ne popijem bija bih maksimalno lud cili dan. Dobro, lud sam i inače, ali baš zato mi ne treba dodatno ludilo. To nikako nije pametno, a i iskreno govoreći toliko lud ipak nisam.
Zato odma ide srk kave pa španjulet i onda drogiranje. Najprije popijen onu kafenu protiv cukra, onda onu debelu bilu kontra maščobe i onu malu zelenu za reguliranje visokoga tlaka i tek onda mogu koliko-toliko funkcionirat.
Šta mogu, tako mi naredila likarica, a nju iako više gledam, lipa ka gospe, ipak moran slušat. Završila smišnica silne škole, a to valja cijenit.
I sad kad san sve svoje rituale odradija, ide u ruke mobitel. Čim vidim da me ni danas niko nije zva, zoven ja sve svoje živce u pomoć jer će mi jedino oni, ako su ujedinjeni, pomoć da ne popizdim na friške vijesti.
A vijesti su stvarno za popizdit. Ko od njih ne dobije dijagnozu i ne poludi, nije normalan.
Evo neki dan čitam naslov: Krokodil pojeo turistu. Šta je ovo bog te …., znate već šta. Kao da nam je malo HDZ-a koji nam svakodnevno čoka sve šta se grickat da, već su nas sad i krokodili napali. Ovo sve išlo u Honduras.
Smista san iša u ormar tražit oni kaiš od falše krokodilske kože jer ne bi nikako tija da ovi reptil zabunom pripozna nekog svog rođaka kako mi pridržava gaće. Davno san pročita da pamte ka slonovi tako da se s tako zajebanim beštijama nije zajebavat. Ne bi oni toliko milenija preživili da su bili tolerantni.
I kad san ti kaiš u samoobrani itnija u škovace, trkon na mobitel vidit koja me to naša plaža više nikad vidit neće, kad ono nakon tri dodatna klika svatin kako je ti kokodrilo marenda nekog amerikanskog turistu u delti Amazone dvi iljade i treće godine. Boga oca, mater, strica i sve po spisku onome kretenu koji je to stavija u vijesti.
Tek nakon po škatule san se malo smirija i iden s vijestima dalje. Bilo bi bolje da san iša vanka. Naime sljedeća vijest je bila: Meteor gigantskih razmjera sumanutom brzinom kreće prema Zemlji!
Skočija san iz fotelje ka oparen i odma se počeja oblačit. Govori mi ova moja:
– A di si ti to ovako rano krenija?
– U Klis, di drugo?!
– Ajdeee, a šta ćeš tamo?
– Idem po mladu janjetinu. Oće li nam po dva kila bit dosta?
– A je li ti znaš pošto je ona?
– Jebe me se i da je iljadu euri, ja je kupujen. Jušto toliko iman na kartici.
– Ni makac! Tu stoj!
– Ženo, neman ti se ja vrimena sad tu s tobon raspravljat. Minute su u pitanju. Priša mi je. Smak svita samo šta nije, a ja bogami gladan njemu ne iden na oči.
– Mužu! Koji smak? Koji bog? Šta ti je?
– Evo ti mobitel pa čitaj dok ja navučen patike.
Nakon šta je pročitala naslov i unezvijereno kliknila tri puta, viče mi:
– Pa jesi li ti čita dalje?!
– Nema dalje nakon smaka. Šta ti je? Nego oćeš li da uzmen i dva-tri maca mlade kapulice?
Skočila je na mene i majčinski me zagrlila i nježno mi rekla:
– Smanto moj, taj smak se predviđa za pet iljada godina.
To šta san ja tom portalu izgovorija, to niko nikad nikome nije reka.
Nakon cile škatule duvana i dvi litre kave, malo san doša sebi. A kako se nastojin prilagodit novon vrimenu, onda san i ja bez mobitela skoro ništa i ponovo ga uzeja u ruke.
Dakako da mi vrag nije da mira i opet meni naslovi na oči. Ovi me dotuka: HEP za 12 dana struje htio ženi naplatiti 68.000 kuna.
Doletija san ka munja u kužinu i ovoj mojoj ugasija špaker, napu, svitlo i frižider. U dnevnon televiziju, sebi kompjuter, a oboma bojler. Pogledala me ka mater ludu ćer i upitala me:
– Šta ti je sad?
– Od sad se u ovoj kući kuva po noći. Kupa se jednon na misec dana. Televizija se više ne gleda. Ionako zatupljuje. Kompjuter se na tri minute pali iza deset kad je jeftinija letrika. Pegla se baca u škovace skupa s perilicama od suđa i robe, a klima se liti pali po noći na po ure isključivo ako je vanka 67 stupnjeva. Od sada smo isključivo isključeni!
– To ti ka oćeš da živimo u kamenom dobu.
– Ili to ili bankrot. Isto ti nan se vata.
– A šta si sad pročita?
Pokažem joj naslov. Na prvu se smrzla, na drugu se otkravila, a kad mi je objasnila da se radi o greški onda san joj se i ja pridružija i momentalno prokuva.
Jutros sam se diga i da ću nakon rituala opet mobitel u ruke, a ova moja mi ga iščupala iz ruke i kacavidon izgulila bateriju.
– Šta je sad tebi?
– Meni ništa.
– Jesi li ti normalna? Oćeš da sad natašte popizdim.
– Manje će me bolit ako ti je to lažljivo govno u rukama.
Bila je ka i uvik u pravu. Nakon šta san prokleja dan kad san naučija čitat i itnija mobitel u škafetin, cili dan san šeta bez njega, a na rivi san bija jedan jedini s ljudskin osmijehom na licu.
MOŽETE PODRŽATI AUTOGRAF PA I NAJMANJOM MOGUĆOM UPLATOM NA NAŠ RAČUN ILI PREKO PAYPAL-A. MOŽETE NAZVATI BROJ 060 866 660 / Tel.: 0,49€ (3,75 kn); Mob: 0,67€ (5,05 kn) po pozivu (PDV uključen) ILI POŠALJITE SMS PORUKU sadržaja PODRSKA na broj 667 667 / Cijena 0,82 € (6,20 kn). Operator usluge: Skynet Telekomunikacije d.o.o., info telefon: 01 55 77 555. HVALA! ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDJE.
• Narod puši farsu od slobode izbora i što veću falšu drame
• Oko za oko, stolicu za stolicu
• Dva narcisa na čelu države s pravom zovemo sunovratima
• Naš čovik trajno je sritan kad trajno otputuje vanka
• Znači, abdicira je. Normalno da nije. I tebi je to normalno?
• Sekin sekularni ugovor
• Plenkoviću, vrime je!
• Sarajevo, ljubavi moja, jedno veliko ti i nezaboravno hvala
• U beskonačnoj gluposti ni svemir nam nije ravan
• Doli Bijela kuća
> Svi tekstovi ovog autora
DNEVNI TWEEt DRAGE PILSELA
ARHIVA – VRIJEME SUODGOVORNOSTI
vrijeme i suodgovornosti
Donacije
Cigle
ekumena
javni servis
prometej
argentinski roman
povratak adolfa pilsela
u što vijerujemo
fraktura 1
