Muke sa istinom ili tiranija (demokratskog) mediokritetstva

Čitateljka/čitalac će mi (nadam se) oprostiti što se odmah na početku ovog teksta pozivam na nešto što je ”neki” (neimenovani) pojedinac izgovorio, umesto da navedem konkretno, ko, kad i šta.

Razlog leži u tome što ne bih da se ova priča prenese na lični plan, jer je zapravo sasvim irelevantno ko je rekao ono što je povod za pisanje ovog teksta. Rečenim je artikulisan jedan važan stav, a mene zanima upravo sadržaj i logika izrečenog, nezavisno (za potrebe ovog teksta) od toga ko je to rekao.

Elem, u nedavnom intervjuu jedan od ”viđenijih” intelektualaca sa desno-konzervativno-suverenističke srpske intelektualne scene, je kritikovao vlast i (Pravoslavnu) Crkvu u Srbiji, smatrajući da su se i vlast i Crkva ”odrodile” od naroda.

Isti intelektualac je takođe ukazao na nedemokratičnost aktuelne vlasti u Srbiji jer se njena politika ”ni po jednom” glavnom pitanju ne podudara sa onim šta i kako ”narod misli”. I daje primer: ”Narod ima jasan stav”, kaže on, ”o tome koliko je [ljudi] pobijeno u Jasenovcu”. Umesto da uvaže taj stav, i državne vlasti i Crkva sada dozvoljavaju da se taj broj ”umanjuje”, što je samo još jedna ilustracija ”odrođenosti” crkvenih i državnih vlasti od naroda.

Za one koji nisu pratili, kratko podsećanje. Već neko vreme traje diskusija u delu javnosti koji sebe opisuje kao desni, konzervativni, suverenistički ili nacionalno-orijentisan, a tiče se ”smanjivanja broja žrtava u Jasenovcu”.

Ukratko, najnoviji talas polemika oko broja stradalih u tom paklu na zemlji zvanom ustaški logor Jasenovac, pokrenut je pismom koji je grupa ”uglednih srpskih intelektualaca” uputila Sinodu SPC-a. Pismom se traži da se episkop pakračko-slavonski Jovan (Ćulibrk) razreši ”svih dužnosti vezanih za Jasenovac i stradanje Srba u NDH”

koje obavlja ispred i u ime SPC-a, navodeći i da je dužnost ”svakog mislećeg Srbina da ukaže da je i samo stolovanje vladike Jovana blizu Jasenovca neka vrsta ponovnog klanja jasenovačkih novomučenika, samo što je nož iz ustaških prešao u srpske ruke”.

Neki intelektualci tako artikulišu širi ”stav naroda” i zalažu se da se, sasvim u skladu sa demokratskim načelima legitimizacije, taj stav uvaži i sledi u relevantnim institucijama, kako državnim tako i crkvenim.

Logika je, dakle, sledeća: ”narod” (tj. većina građana) ima o nečemu jasan stav, i taj stav akteri na javnoj sceni, pogotovo vlada i crkveni predstavnici treba da slede. Jer, ”zna narod”. Ako se nekome, sa levog (ili ”levog”) dela političkog spektra, na primer, ovo učini trivijalnim, upozorio bih da je stvar ipak malo komplikovanija i da zaslužuje pažljiviju analizu.

Da krenemo redom. Najpre, nije lako utvrditi šta ”narod” (tj. građani) većinski misle o nekom pitanju, i poznato je da rezultati istraživanja, i kada se sprovode ozbiljno i na dovoljno velikom uzorku, veoma mnogo zavise od toga kako se pitanje postavi, šta se pita pre toga, ko pita, u kom kontekstu i sl.

Dakle, najpre nije jasno kako naš nacionalno-orijentisan intelektualac zna da li je i šta je većinski stav ”naroda”. Drugo, intelektualci bi se morali pitati o tome kako se generiše neki većinski stav, a ne da (pretpostavljeni) većinski stav uzmu zdravo za gotovo. Dobro se upitati zašto ljudi u nekom (većinskom) procentu misle nešto o, recimo, istorijskim periodima ili događajima?

Stavovi se formiraju kroz kompleksan proces ličnih iskustava, onoga što je naučeno kroz obrazovni sistem ili medije, a njima se relativno lako može manipulisati, naročito ako se uništi obrazovni sistem, a tabloidni mediji i društvene mreže postanu glavni izvor ”znanja”, odnosno površnih stavova.

Ali ono što je još zanimljivije, i daleko teže pitanje, jeste gde je granica dokle ide ”narodna volja” i demokratsko (popularno) izražavanje, da ne kažem ”dešavanje” naroda/građana? Da li postoji legitimna granica demokratskog izraza, unutar sâmog demokratskog sistema?

Neko će reći, pa zar nije demokratija samo način izbora vlasti, gde se politička elita bira na fer izborima, kako bi se u unapred određenom periodu, i unutar demokratski uspostavljenih (zakonskih) okvira vršila vlast, u ime ”naroda”, tj. građana? Sve izvan ovoga nije nešto što se ”mora” legitimisati demokratijom. Međutim, ovakav stav je, najblaže rečeno, naivan.

Demokratija podrazumeva određene principe i odslikava određene vrednosti na kojima se konstituiše i preko kojih se organizuje društvo, te se ne može svesti samo na ”mehanizam” konstituisanja centralne državne vlasti. Izbor vlade ili članova parlamenta je samo jedan segment demokratskog političkog organizovanja i funkcionisanja.

Na svim nivoima odlučivanja, od načina kako se organizuje neki posao, kako će funkcionisati rad pojedinih tela, poput upravnih odbora, univerzitetskih komiteta, političkih partija, religijskih organizacija, do odlučivanja o svim pitanjima koja se tiču javnog interesa, može se primenjivati demokratski ili neki drugi princip (npr. autokratski).

Ako se praktikuje samo kao mehanizam dovođenja na vlast političkih partija na nivou države, onda je to sasvim skučeno i ne naročito demokratsko shvatanje šta demokratija treba i može da bude.

Svuda gde se donosi neka politička odluka – a to je potencijalno uvek kada je u pitanju, direktno ili indirektno, interes neke zajednice, na lokalnom, regionalnom ili opštem nivou – ista se može doneti na bazi demokratskih principa, na principu elitnih interesa, odnosno po aristokratskom ili autokratskom principu (ili kombinovanjem nekih, ili svih navedenih).

Ono što je za temu ovog članka značajno jeste da u demokratskom odlučivanju često nije lako odvojiti šta je ono što je stvar stručnog mišljenja unutar neke oblasti, od toga šta je stvar političke odluke (koja se donosi demokratskim putem).

Jasno je, naravno, ako odlučujete da li da napravite neki neboder ili stadion, šta je tu politička odluka (sve što se tiče potrebe za nečim takvim, interesima koji su sa tim projektom vezani, finansijama itd.), a šta stručna (ono što se tiče rada inženjera koji vam mogu reći da li se taj projekat može realizovati sa tim i tim materijalima, u tom vremenskom roku i sl.).

Ali su stvari neuporedivo komplikovanije kada je reč o temama i oblastima gde glas ”struke” nije ni izbliza jedinstven, gde se ”činjenično” znanje ne može odvojiti od interpretacije, gde prethodna iskustva, politički stavovi i vrednosni sudovi igraju veliku ulogu u tome kako će nešto biti predstavljeno kako unutar same ”struke” tako i izvan nje. I tu je ”stručno” mišljenje često nužno isprepleteno sa političkim.

Tipični primeri su oblasti istorije, ekonomije, sociologije, političkih nauka ili teologije. Čak i ako ste najodgovorniji, ako odlično poznajete neku od ovih oblasti, i imate kritičku svest da preispitate svoje sopstvene ideološke ”slepe tačke”, i dalje je čest slučaj da će vaš iskaz, stav, analiza… biti pod izuzetno velikim uticajem ideoloških narativa koje, svesno ili nesvesno, prihvatate, i da će isti imati direktne političke posledice.

Ovo je naročito ozbiljan problem unutar tradicije liberalizma. Liberalizam u jednom delu svog dominantnog toka, jeste iznedrio modernu ideologiju nacionalizma, na bazi ideje o popularnom (demokratskom) suverenitetu prilično homogenih modernih evropskih društava.

Liberalizam je, međutim, takođe odnegovao i ideju o ”nepolitičnoj politici”, i poverenju u ”nauku” kao bazu znanja i delovanja u društvu. Težeći prema ”objektivnim” i ”nepristrasnim” načinima vršenja politike, liberalna misao je imala tendenciju da depolitizuje politiku, svodeći je na tehnokratiju ili ekspertokratiju.

A to zapravo znači odustajanje od demokratije, i prepuštanje odluka nekim depersonalizovanim mehanizmima da donose političke odluke – pravnom sistemu, tržištu, nauci (ili pseudo-nauci), algoritmima – praveći se da je time moguće baviti se politikom na neki ”neutralan” i ”neideološki” način, čime se često završava u delegiranju političkih odluka pojedincima, institucijama ili, danas, algoritmima, koji nemaju nikakav demokratski legitimitet.

I to nas vraća na problem – gde je granica do koje se prostire ”demokratska narodna volja”? I da li i u kojoj meri se ona može uzeti kao nešto apsolutno relevantno i kao neupitan izvor legitimnosti? Sama ta ”volja” nikada nije neutralna, ona je produkt raznih propagandnih narativa, manipulacija i sl.

Sa druge strane, Paul Feyerabend je kritikovao zatvorenost nauke i naučnosti, zalažući se za njenu demokratizaciju, smatrajući da bi moderna nauka i sa njom povezane discipline nanele mnogo manje zla da su bile podložne demokratskoj kontroli.

Ali, za razliku od jednostavnih stvari, poput recimo pitanja da li treba demokratski da odlučujemo kako će se obaviti operacija na mozgu, ili to treba prepustiti najboljim neurohirurzima, u pandemiji koronavirusa smo videli da se i percepcija opasnosti i načina preventive i lečenja razlikuju i unutar ”struke”, kao i političke odluke koje treba doneti na bazi ”stručnih” mišljenja.

Ako ”struka” kaže da je potrebno izvršiti vakcinaciju kao najbolju prevenciju protiv bolesti (iako ne postoji 100 % garancija da će ista uvek biti učinkovita, ili da neće biti neželjenih, pa i opasnih efekata u malom broju slučajeva), da li vlast treba da posluša tu odluku, ili da istu prepusti demokratskom odlučivanju gde će većina odlučiti na temelju svog ”stava” – koji je opet zasnovan na ovom ili onom tipu (kvazi) ekspertiza?

Budući da je razvoj moderne propagandne industrije, naročito u digitalno doba, pokazao do kojih razmera se može manipulisati ”javnim mnenjem” u privatne (npr. poslovne) interese, i kako se mogu generisati fantazije o tome šta je poželjno a šta nije, šta treba mrzeti a šta voleti, kada je potrebno izazvati emocije straha ili besa… nužno se nameće pitanja da li, u postojećim uslovima, demokratizacija znači u praksi afirmisanje gluposti? I koji su načini da se tendencije ”zombizacije” širokih narodnih masa zaustave, ublaže ili preokrenu, a da se pri tome ne završi u nekom obliku autokratije ili oligarhije?

Da se vratimo pitanju Jasenovca. Ako ”narod misli” da je u Jasenovcu ubijeno 700.000, ili milion ljudi, da li je, za koga i u kojoj meri taj stav obavezujući? Šta sa onima koji imaju drugačije mišljenje, manje ili više utemeljeno? Da li njima treba zabraniti pristup javnoj sferi?

Analogno tome, ako većina u jednoj zemlji misli da je društveni sistem te zemlje idealan, a njena istorija svetla, šta će biti sa onima koji ukazuju na probleme u tom sistemu, i na mračne strane te istorije?

U situaciji u kojoj se stav većine smatra opšteobavezujućim, neće li oni koji misle drugačije biti u opasnosti da podlegnu tihom pritisku ”naroda” ili da budu izloženi otvorenom nasilju ako nešto javno kažu ili urade što većina ne odobrava?

Ako smo kritični prema sistemima gde ljudi moraju da misle i da rade onako kako se to propiše ”odozgo” (što obično nazivamo autoritarnim ili totalitarnim sistemima), da li treba da budemo kritični i prema sistemima gde većina, a nekad i apsolutna većina, ima tendenciju da propisuje kako se ima misliti?

Drugim rečima, da li je ”demokratska istina” istinitija od ”autokratske istine”? I šta ako je autokrata prosvećen, za razliku od najvećeg broja pripadnika demosa? Ako rešimo da sferu istine odvojimo od politike (kao u čuvenoj frazi ”prepustimo istoriju istoričarima”), nećemo li onda biti izloženi teroru eksperata ili tehnokrata, pri čemu će ono ”političko” samo biti maskirano u ”stručno”, dok će rezultat biti još jedna suspenzija demokratije?

Čini mi se da bi ispravan put bio ići prema daljoj demokratizaciji društva, razvijajući demokratiju koja će biti bazirana istovremeno na društvenoj mobilnosti i na meritokratiji, pri čemu će se javna sfera graditi na principima odgovornosti i svesti o javnom dobru, umesto na principu showbusinessa, gde se privatni interesi i poluge moći skrivaju iza lakih sadržaja i teze ”mi samo uveseljavamo narod”.

Tu bi se onda otvorila šansa da se dolaskom do određenih podataka, uz primenu kredibilnih istraživačkih metoda, oblikuju ozbiljne akademske interpretacije koje onda mogu, vremenom, uticati na oblikovanje ”popularnih istina”, i na promenu onih već uspostavljenih.

 

MOŽETE PODRŽATI AUTOGRAF PA I NAJMANJOM MOGUĆOM UPLATOM NA NAŠ RAČUN HR8923600001102715720 (SWIFT/BIC: ZABAHR2X za uplate iz inozemstva) ILI PREKO PAYPAL-A. MOŽETE NAZVATI BROJ 060 866 660 / Tel.: 0,49€ (3,75 kn); Mob: 0,67€ (5,05 kn) po pozivu (PDV uključen) ILI POŠALJITE SMS PORUKU sadržaja PODRSKA na broj 667 667 / Cijena 0,82 € (6,20 kn). Operator usluge: Skynet Telekomunikacije d.o.o., info telefon: 01 55 77 555. HVALA! ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDJE.

    •  Ogledalce, ogledalce moje…
    •  Indoktrinacija banalnošću
    •  In memoriam: Ivan Moody, sveštenik, kompozitor, teolog
    •  Ne možeš probuditi onog ko se pravi da spava
    •  Ima li nešto hrišćansko kod (švedskih) Hrišćanskih demokrata?
    •  Pravoslavlje i (anarho)socijalizam
    •  Razumnost dvorskih luda: slučaj Zorana Milanovića
    •  Jovan D. Ziziulas (1931.-2023.): teologija ličnos(nos)ti
    •  Opasno je ako nisi "naš" ili "njihov"
    •  Nepristajanje na ucenu ''Fanar ili Moskva''

> Svi tekstovi ovog autora