Lekovita lektira

Početkom pedesetih godina prošlog stoleća, kad se jugoslovensko društvo usmerilo ka prvim naznakama onoga što će se u istočnom bloku s pravom nazivati socijalizmom s ljudskim likom, u nas je bila popularna odredba koja kaže da su novinari ‘‘univerzalne neznalice“, što je značilo da se u tome skrivala draž i prokletstvo ove profesije. Ova izmišljotina je pripisivana Titovom saborcu Moši Pijade, koji je i sam bio novinar, slikar i šta sve ne. Skrivena poruka ove odredbe podrazumevala je da se ove ‘‘neznalice“ najpre mogu obratiti posednicima svih važećih istina, partijskim telima i ideološkim komisijama.

 

Ubrzo je život pokazao da će u novinarstvu uvek biti neznalica raznih vrsta, ali da vrh ove profesije obezbeđuju novinari opremljeni zavidnim znanjima i specijalizovani za određene novinske žanrove i stvaralačke discipline.

 

U proteklim decenijama imali smo u beogradskom novinarstvu spoljnopolitičke izveštače i komentatore (poput Miroslava Radojčića, Jurija Gustinčića, Riste Bajalskog, Leona Daviča), vrsne reportere i istraživače života (poput Miše Gojkovića, Vlade Bulatovića Viba, Vaska Ivanovića, Slavoljućba Đukića), kulturne komentatore i kritičare (poput Žike Bogdanovića, Olge Božičković, Feliksa Pašića, Dragoslava Zire Adamovića), da pomenemo samo neke od njih.

Ubrzo je život pokazao da će u novinarstvu uvek biti neznalica raznih vrsta, ali da vrh ove profesije obezbeđuju novinari opremljeni zavidnim znanjima i specijalizovani za određene novinske žanrove i stvaralačke discipline

 

Bilo je i vrsnih sportskih reportera (Ljuba Vukadinović, Rade Stanojević, Dobrivoje Janković), dok je zemni i vazdušni saobraćaj nenadmašno pratio legendarni Čeda Lakić, novinar koji  je ponekad upravljao lokomotivom (avion mu nisu dali, srećom po sve nas).

 

Bojim se da su ova imena nepoznata najvećem delu današnjih beogradskih novinara, od kojih su mnogi zalutali u medijsku oblast upravo kao one poslovične ‘‘univerzalne neznalice“.

 

Ima jedna oblast u kojoj je najteže obezbediti nadmoćno vladanje ogromnim brojem činjenica, posebnih znanja i osetljivom zonom u kojoj se ukrštaju pitanja moralne odgovornosti, profesionalne etike, sudaraju individualni podvizi i granice ljudske nemoći. Reč je o medicini, sistemu zdravstva, naučnim oblastima u kojima se pomeraju granice zdravlja i borbe za bolji i dostojniji život.

 

Ovde se neprekidno mora ulaziti s određenim predznanjima, spremnošću da se pažljivo biraju sagovornici i izbegavaju prebrzi i olaki zaključci. Lako je pogledati Spielbergov film, pročitati Eccov roman, odgledati BBC-jevu dokumentarnu reportažu i napisati osvrt koji neće stići do Spielberga, Ecca ili BBC-ija.

 

Ali zato je potrebno mnogo važnih podataka da bi se pisalo o novoj zdravstvenoj politici, novoj hirurškoj metodi u oblasti neurologije i kardiovaskularnih oblasti. I zato je u nas bilo malo novinara koji su se opredeljivali za praćenje ove oblasti, a pogotovu ne na dugačku stazu.

Ima jedna srednjevekovna engleska izreka koja kaže ‘‘Too poor for morality“ (Suviše siromašni da bismo bili moralni). Ovo važno antropološko saznanje otkriva da kad se siđe ispod određene egzistencijalne granice, onda su etička pitanja u životu opasno ugrožena. Gregorić je to znao, ali nije bio sklon da u tome nađe pravdanje za ogrešenja o moralne kategorije i novinarske standarde

 

Ima jedan beogradski novinar, rođeni Dorćolac, koji gotovo blizu pet decenija istrajava upravo u ovoj najtežoj disciplini. Reč je o Dragutinu Gregoriću Backu (l938.) koji je u svojoj dugoj profesionalnoj karijeri prošao kroz niz nekada uglednih dnevnih novina, pokrenuo mesečni magazin za zdrav život Viva pre dvadesetak godina i neprekidno, uz uređivanje ove rado čitane revije (nisam siguran da je još u životu), u njoj pisao iz broja u broj, po čemu se apsolutno razlikovao od svih glavnih urednika u beogradskom ataru. Mnogi od njegovih prijatelja, profesionalnih sagovornika u širokom rasponu od akademika, direktora raznih instituta i klinika do običnih lekara opšte prakse jedva da znaju njegovo krsno ime.

 

Kasnije sam doznao da je njegov otac između dva rata posedovao za ono vreme modernu štampariju i sam objavljivao knjige. Jedno od najvažnijih izdanja kuće P. Gregorić bila je čuvena ‘‘Etika“ Barucha de Spinoze, u uzornom prevodu dr. Ksenije Anastasijević (proganjane od akademske javnosti pre i posle rata!). Ksenija (1894.-1981.) je bila prva žena doktor klasične filosofije u palanačkoj srpskoj kulturi, što joj mediokriteti sa univerzitetske katedre nisu mogli oprostiti.

 

Backo je institucija, bez preterivanja. Bio je u Hustonu, Moskvi, Pragu i gde sve ne, izveštavao iz najmodernijih hirurških dvorana, načinio stotine intervjua sa najvećim lekarima današnjice, polemisao sa gotovo svim ministrima zdravstva tokom proteklih godina, pisao o najmračnijim skandalima i moralnim prekršajima u našoj medicini, ali i o podvizima kad su pitanja života i smrti rešavana u delićima sekunde.

 

Pišem ove redove nakon ponovnog prelistavanja Gregorićeve trinaeste autorske knjige ‘‘Lekovito ogledalo“ (2006.), koju sam ovih dana našao zaturenu u skrivenom redu knjiga, potisnutih pod navalom novih izdanja. Među njenim koricama ponovo otkrivam ono što sam nekad čitao s velikom pažnjom.

 

Sve je to objavljivano u najgorim godinama naših života, kad je cena ljudskog života spala na najniže grane, kad je kriminal ovladao državom i kad je lekarska etika stavljena pred najteža iskušenja.

Retka u svojoj vrsti, dobro dokumentovana i s pozivom čitaocu da se ne složi sa svakom tvrdnjom i zaključkom knjiga ‘‘Lekovito ogledalo“ desetak godina od objavljivanja ostaje dragoceno svedočanstvo i podsetnik na godine iz kojih ćemo, nažalost, još dugo izlaziti

 

Ima jedna srednjevekovna engleska izreka koja kaže ‘‘Too poor for morality“ (Suviše siromašni da bismo bili moralni). Ovo važno antropološko saznanje otkriva da kad se siđe ispod određene egzistencijalne granice, onda su etička pitanja u životu opasno ugrožena. Gregorić je to znao, ali nije bio sklon da u tome nađe pravdanje za ogrešenja o moralne kategorije i novinarske standarde. Otuda na ovim stranicama stalna upozorenja nad kvarljivošću moralne supstance na svim društvenim lestvicama, a posebno u drevnoj disciplini lečenja čovekovog tela i duše.

 

Kao vrsni novinar koji ne sme da se bavi opštostima i neobaveznim moralističkim upozorenjima, Gregorić je često ukazivao na konkretne primere, ponekad i sa imenima, kao što se može videti u izvrsnom komentaru ‘‘Pucanj na lekara“, u kojem oštro govori o uklanjanju ondašnjeg načelnika VMA Z. S-a sa funkcije.

 

Na drugoj pak strani, pišući o razaranju gradskog tkiva i gašenju upravo probuđenih društvenih nada, Gregorić stavlja pitanja i nevolje zdravstva u širi društveni kontekst. Već i sami naslovi pojedinih komentara – ‘‘Zloupotreba psihijatrije“, ‘‘Ljudi institucije i ljudi činovnici“, ‘‘Sluđivanje naroda“ i ‘‘Dnevnik uvreda“ – jasno upućuju na širi horizont preispitivanja naše društvene scene, na kojoj se lekari često nađu u unapred izgubljenoj poziciji. Kad sam ne može da nasluti odgovore, Backo se rado obraća dragocenim sagovornicima, vrhunskim medicinskim specijalistima.

 

Poneka preispitivanja i načelne dileme kao da gube bliži dodir sa zdravstvom i medicinom, ali začudo samo na drugačiji način povezuju život sa disciplinama koje su unižene besparicom i sve prisutnijim beznađem.

 

Retka u svojoj vrsti, dobro dokumentovana i s pozivom čitaocu da se ne složi sa svakom tvrdnjom i zaključkom knjiga ‘‘Lekovito ogledalo“ desetak godina od objavljivanja ostaje dragoceno svedočanstvo i podsetnik na godine iz kojih ćemo, nažalost, još dugo izlaziti.

    •  Kao hodač po žici u cirkusu
    •  Potemkinova unučad
    •  Fest, bez padanja u nesvest
    •  Opelo multikulturalnosti
    •  Vek Milene Dravić
    •  Eros i muka čitanja
    •  Corax nesalomivi
    •  Sto godina izdaje
    •  Decenije nesanice
    •  Wagner u CineplexX-u

> Svi tekstovi ovog autora