Ko se plaši Hrvata još!

Središnji državni ured za Hrvate izvan Republike Hrvatske radi analizu i procenu koliko je ”naših” ljudi van Domovine. Neki od njih i dalje imaju veliku potrebu da demonstriraju svoje domoljublje, ali isključivo u okviru toga da ovde ne žele da se vrate, doprinose razvoju društva, odnosno plaćaju porez.

Procena kaže, urađena na osnovu dostupnih podataka naših ambasada i konzulata, popisa stanovništava po zemljama, ali i informacija od samih iseljenika, da je u drugim državama sveta oko 3.200.000 hrvatskih iseljenika i njihovih potomaka. Znači skoro pa jednako ljudi kao na poslednjem popisu stanovništva u Domovini.

Najviše Hrvata izvan Domovine je u Sjedinjenim Američkim Državama 1.200.000, Nemačkoj do 500.000, Argentini, Australiji i Kanadi 250.000 po zemlji, Čileu 200.000, Novom Zelandu oko 100.000, Austriji 90.000, Italiji 60.000, Švajcarskoj 80.000, Brazilu 70.000, Švedskoj i Francuskoj 40.000 po državi te ostalim zemljama na svim kontinentima.

Prošlu godinu nije iznenadio video status jednog saborskog zastupnika, stranke koja je školskog primera razarajućeg i tako pitkog populizma, koji se iznova bavi identitetskim politikama drugih ljudi. Jasno je ko dan da ovakva agenda, mučna i nepotrebna, jeste ono lično nesvesno koje je inherentno za nesigurnu osobu u svoje karakteristike, a koje bi kod drugih da zatomi i zabrani.

Tako smo i čitali kako se u javni prostor disperzira strah od (ne)poznatog u vidu ljudi koji su ovde došli iz Azije i Afrike kako bi radili, čistili naša govna, servilno zadovoljavali naše globalističke potrebe i punili državni proračun.

Nama su u Domovinu došli ljudi koje mi s visoka gledamo jer još uvek ne govore naš jezik, imaju prividno tamniju boju kože i nisu po ”liku Božjem” koji je i sam evropeizovan i retuširan u odnosu na izgled čoveka sa Bliskog istoka.

Pedantnosti radi, prosečan Dalmatinac ne bi razumeo jednako takvog Međimurca, ali je to izgleda nebitno jer…

I trideset godina od završetka Domovinskog rata naša Domovina i dalje kuburi sa iskustvom sukoba koje baštini isključivo u uniformama i sa opasanim bombama oko struka. Sve drugo šta se dešavalo tokom višegodišnjeg bratoubilačkog rata nama kao da nije važno i nije deo narativa koji bismo trebali da baštinimo kako bismo umanjili ratne traume koje se, dokazano, transgeneracijski prenose u porodicama.

Iskustvo koje mi posedujemo jeste i solidarnost, milosrđe, ali i čovekoljublje prema potrebitima kojih je tokom onih ratnih godina bilo svuda po disperziranoj Domovini. Rat se dešavao, ali su se odigravale i stotine hiljada ličnih sudbina sa isto toliko pojedinačnih heroja koji su nekim ljudima omogućili da prežive sumanute sukobe.

Prelaskom Stare na Novu godinu glavni trgovi većih gradova Lepe Naše bili su, očekivano, i sa ljudima koji su naši sugrađani sa privremenim boravkom i koji imaju, verovali ili ne, iste ili slične potrebe kao i što ih imamo i mi.

Samo što je njima verovatno i teže jer nisu ”svoji na svome”, ne govore jezik većinskog stanovništva i nedostaju im porodice i prijatelji. Ovo sigurno zvuči poznato ”našim” nadničarima po svetu, ali je i to nebitno jer…

Nekim lokalnim dušebrižnicima, koji vide pretnju u svemu šta nisu oni sami, prisustvo ”stranaca” izazvalo je potrebu za novom salvom netrpeljivosti u vidu komentara u šta su se to pretvorili gradovi naše zemlje i kako smo to dozvolili. Prosto im je čudno da još niko nije izveo razjarene horde po ulicama, oponašajući sve užase nacističke Nemačke neposredno pre i za vreme Drugog svetskog rata.

Često se pominje da smo mi želeli radnu snagu, a nama su došli ljudi. Ljudi koji nisu pretnja po druge, u svakom društvu postoje izuzetci, nama ovakvima oni su više nego neophodni kako bismo održali ekonomiju u nestajanju iznad ”pozitivne nule”.

Da nema volje drugih ljudi da rade i žive kod nas nikakvih, često netolerantnih, ciničnih i mrzovoljnih, uskoro bismo osetili najveće ugrožavanje nacionalne bezbednosti u vidu demografske kataklizme.

Naravoučenije. Nemojmo se ponašati prema drugima, strancima, onako kako ne bismo voleli da se ponaša domaće stanovništvo prema ”našim” ljudima, neko bi to sveo na ono ”Hrvatima”, po svim onim zemljama u kojima oni drugima ribaju klozete, grade zgrade ili ih presvlače i hrane.

Jer sve to, možda nešto i gore, netrpeljivost i šikaniranje, doživljavaju i onu po zemljama u kojima nekome nisu ”jednako” dobri kao domicilno stanovništvo.

Ako neko ipak smatra da Hrvat u Irskoj nije isto šta i radišni Nepalac u Hrvatskoj onda se radi o onome šta je u dubini i izvoru očigledne netrpeljivosti, a to je vrišteći, i po lični život opasni, rasizam.

Onda sve to imenujmo, one ”domoljube” kojima ljudi iz Azije i Afrike iz nekog razloga smetaju, rasizmom i svakako ćemo izgubiti ono ”jer…” koje unosimo u neplodne rasprave kada nešto prividno i neopravdano opravdavamo.

 

MOŽETE PODRŽATI AUTOGRAF PA I NAJMANJOM MOGUĆOM UPLATOM NA NAŠ RAČUN HR8923600001102715720 (SWIFT/BIC: ZABAHR2X za uplate iz inozemstva) ILI PREKO PAYPAL-A. MOŽETE NAZVATI BROJ 060 866 660 / Tel.: 0,49€ (3,75 kn); Mob: 0,67€ (5,05 kn) po pozivu (PDV uključen) ILI POŠALJITE SMS PORUKU sadržaja PODRSKA na broj 667 667 / Cijena 0,82 € (6,20 kn). Operator usluge: Skynet Telekomunikacije d.o.o., info telefon: 01 55 77 555. HVALA! ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDJE.

    •  Pravo na zdravlje boje lavande
    •  Stranka od 14 mandata odvodi Hrvatsku tamo gde ne želi biti
    •  Zagreb Pride se pretvorio u propagandnu flajšmašinu
    •  Glasajte za one koji poštuju ustavne vrednosti Domovine
    •  Srbi, rodne ideologije, gejevi i odnedavno migranti – stop!
    •  Hrvatska treba Srbe
    •  Predsednik (Treće) Republike opasnih namera!
    •  Živeti u urbanim celinama je najobičnija patnja i mazohizam
    •  Šta si mu rekla pa da te je udario?
    •  Zašto smo se, mi građani SFRJ, rastali u krvoproliću

> Svi tekstovi ovog autora