In memoriam Nebojša Popov

Dana 7. aprila u bolnici u Zrenjaninu preminuo je sociolog i jedan od nauglednijih intelektualaca i antiratnih aktivista Srbije i bivše Jugoslavije, dr Nebojša Popov (77).

Rođen je 1939. godine u Zrenjaninu. Od 1958. živi u Beogradu. Diplomirao je na Pravnom fakultetu u Beogradu, a doktorirao na Filozofskom fakultetu u Zagrebu 1976.

Kao gimnazijalac postaje član Saveza komunista, a napušta ga 1970. godine zbog tadašnjeg ugrožavanja slobode studentske štampe.

Po završetku studija zaposlio se na Radničkom Univerzitetu “Đuro Salaj”, gde se do 1969. godine bavio obrazovanjem radnika.

Potom prelazi na Filozofski fakultet, gde radi kao asistent na predmetu Opšta sociologija i tu ostaje do 1975. godine, kada je udaljen s Fakulteta zajedno s još sedmoro nastavnika.

Posle petogodišnjeg čekanja na berzi rada, Nebojša Popov je 1981. postavljen za v.d. upravnika Centra za filozofiju i društvenu teoriju, u kome se zapošljavaju izbačeni profesori Filozofskog fakulteta.

Centar potom postaje samostalan Institut, u kome je Popov proveo najveći deo svog radnog veka.

Godine 1982. bio je inicijator obnavljanja Jugoslovenskog udruženja za sociologiju (JUS) i bio jedan od njegovih poslednjih predsednika.

“Bio je postojan, prisutan decenijama. Naravno, ja ne govorim o masama ljudi koji ne znaju za intelektualce poput Popova, ali što se tiče nekog šireg intelektualnog kruga – sociologa, filozofa, udruženja, novinara – svi su znali Nebojšu. On je bio sociolog od velikog ugleda, tako da verujem da će njegov uticaj i značaj ostati i posle njegove smrti koju sam ja lično veoma teško doživela”, zaključila je Vesna Pešić

U časopisu Praxis jedno vreme je bio sekretar redakcije i više godina član Upravnog odbora Korčulanske ljetne škole.

Godine 1974. su obe institucije – Praxis i Korčulanska škola – ukinute pod pritiskom vlasti.

Jedan je od pokretača Zimskih filozofskih susreta, održavanih na Tari, Vrnjačkoj Banji i Divčibarama.

Popov je organizovao niz vaninstitucionalnih okupljanja sociologa i filozofa na Cresu, Lošinju i u Komiži.

Bio je i jedan od organizatora Slobodnog univerziteta, koji se održavao po privatnim stanovima.

Kao član peticionaškog pokreta i pokreta za podršku poljskom pokretu Solidarnost, bio je uhapšen i prekršajno osuđen na kaznu zatvora od 25 dana.

Jedan je od osnivača Udruženja za jugoslovensku demokratsku inicijativu (UJDI) 1989, prve demokratske političke organizacije u Jugoslaviji.

Bio je predsednik Republikanskog kluba i član Glavnog odbora Građanskog saveza Srbije.

U naučnom radu istraživao je obnovu feminističkog pokreta u Srbiji i Jugoslaviji, sastavio je obimnu bibliografiju o feminizmu, uključivao se u ženske pokrete za samostalno organizovanje i rodnu ravnopravnost.

Glavni urednik lista Republika postao je 1990. Za urednički i autorski rad dobio je više uglednih nagrada, kao što su nagrada “Dušan Bogavac” za etičnost i hrabrost, priznanje Centra za antiratnu akciju, čiji je takođe bio osnivač.

Dobio je i nagradu za novinarstvo međunarodne organizacije novinara SEEMO i proglašen je Vitezom poziva.

Za unapređenje kulture ljudskih prava koju dodeljuje Beogradski centar za ljudska prava dobitnik je nagrade “Konstantin Obradović”.

Dobitnik je nagrade “Desimir Tošić” za 2009. godinu za najuspešniju seriju tekstova objavljenih u štampanim i elektronskim medijima. U penziju je otišao krajem 2003.

Objavio je knjige:
Contra fatum: (slučaj grupe profesora Filozofskog fakulteta u Beogradu: 1968-1988), 1989;
Sukobi: društveni sukobi – izazov sociologiji, 1990;
Jugoslavija pod naponom promena: (dvanaest ogleda: 1968-1990), 1990;
Srpski populizam: Od marginale do dominantne pojave, 1993;
Republikanac, 1994;
Iskušavanja slobode: Srbija na prelazu vekova, 2010;
Kako smo dospeli dovde, 2016.

Priredio je zbornik “Srpska strana rata: Trauma i katarza u istorijskom pamćenju’’ (Beograd-Zrenjanin, 1996.).

Pamtićemo ga po tome da je zastupao ideju da je politika pitanje svih građana, rekla je za Radio Slobodna Evropa sociologinja Vesna Pešić.

“On je i u ‘Republiku’, koju je vodio 20 godina, stavio moto ‘List građanskog samooslobođenja.’ Znači, to je ideja slobodnog pojedinca, ideja da se mora učestvovati u javnim poslovima. Poslednjih dana on mi je javio da želi da nastavi rad ‘Republike’ koja se u decembru prošle godine ugasila. Dakle, hteo je da napravi petu ‘Republiku’, slično ideji Pete Francuske Republike. Tada mi je rekao: ‘Ideja ‘Republike’ nikad ne sme da umre.’ Eto, to je bio strahovito aktivan čovek koji je ceo život posvetio javnim pitanjima i javnoj dobrobiti, a nikad nije hteo da se istakne i da stane u prvi red. Uvek je to radio sa jake margine. To su uvek najbolji ljudi”, izjavila je Vesna Pešić.

“Bio je čovjek koji se držao svojih osnovnih moralnih i intelektualnih postulata od kraja šezdesetih, kada je zapravo uobličio svoju poziciju u studentskim prosvjedima, i ostao je uz Zagorku Golubović jedini od beogradskih Praksisovaca koji se do kraja nisu dali smaknuti sa svoje pozicije u ime srpskog nacionalizma. Dakle, on je za ostatak Jugoslavije izvan Srbije na neki način simbol te ‘druge Srbije’; simbol nečega što je moglo biti preovladavajuće u Srbiji, ali na žalost nije bilo; simbol jednog i ljevičarskog i liberalnog, ali prije svega poštenog stava”, rekao je Puhovski

Uprkos toj poziciji margine, dodaje da se glas Nebojše Popova čuo.

“Bio je postojan, prisutan decenijama. Naravno, ja ne govorim o masama ljudi koji ne znaju za intelektualce poput Popova, ali što se tiče nekog šireg intelektualnog kruga – sociologa, filozofa, udruženja, novinara – svi su znali Nebojšu. On je bio sociolog od velikog ugleda, tako da verujem da će njegov uticaj i značaj ostati i posle njegove smrti koju sam ja lično veoma teško doživela”, zaključila je Vesna Pešić.

Tokom devedesetih godina Nebojša Popov je bio glasni protivnik rata i nacionalističke politike srpskog režima. Priredio knjigu “Srpska strana rata”, u kojoj je grupa intelektualaca dala svestranu analizu korena i uzroka ratova u Hrvatskoj i BiH.

Za bivše jugoslovenske republike iz okruženja Nebojša Popov je bio simbol ”druge Srbije”, rekao je politički analitičar iz Zagreba prof. Žarko Puhovski.

“Bio je čovjek koji se držao svojih osnovnih moralnih i intelektualnih postulata od kraja šezdesetih, kada je zapravo uobličio svoju poziciju u studentskim prosvjedima, i ostao je uz Zagorku Golubović jedini od beogradskih Praksisovaca koji se do kraja nisu dali smaknuti sa svoje pozicije u ime srpskog nacionalizma. Dakle, on je za ostatak Jugoslavije izvan Srbije na neki način simbol te ‘druge Srbije’; simbol nečega što je moglo biti preovladavajuće u Srbiji, ali na žalost nije bilo; simbol jednog i ljevičarskog i liberalnog, ali prije svega poštenog stava”, rekao je Puhovski za RSE.

Još jedan svetionik zdravog razuma se ugasio… Hvala mu za sve do sada.

    •  In memoriam - Napustio nas je veliki Željko Senečić
    •  Promicati kulturu milosrđa
    •  Državni novac udruzi Željke Markić koja negira ljudska prava
    •  Hanuka
    •  Opravdano postojanje Nove ljevice
    •  Predlažemo Vladi RH da obešteti žrtve logora HVO-a
    •  Valja opet pročitati Tuđmanove izjave o BIH i HVO
    •  Kolinda Grabar-Kitarović prezire Haški sud i hvali ratnog zločinca
    •  Silovanu se ženu viktimizira i u miru
    •  Svjetski dan siromaha u Vatikanu

> Svi tekstovi ovog autora